Brastvo

95 нека врста талијанске колоније, на велику штету своје економске будућности и, нарочито, на штету народне мисли, која би морала да нагло устукне пред дрском и безобзирном акцијом читавог једног државног апарата.

Као што је лако увидети, ми овај уступ једног дела

наше отаџбине, прека наше главе и без наше приводи не-н

можемо да уочимо дру кчије но као дело насиља које би се

пре или после осветило на онима Који би се њиме часо-_

вито окористили. Начело слободног самоопределења, то је

једина основица на којој може да се реши о нашој суд-. бини и о нашој припадности у будућности. Приморски |

народ изјавио · је: иначе, у више махова -—- и збором Из

твором, и пре и после рата — своју непоколебљиву вољу.

да буде слободан од ма којег страног господства и заувек. спојен са земљом (С рбијом, својом вајкадашњом узданицом, својом штедром и јуначком ослободитељицом. Откуд онда

то | се данас у Паризу на коцку ставља неодвисност дало

матинског становништва, и да у оној чудној рагпе саггее која се одиграва за зеленим столом мировне конференције,

једно парче далматинске земље може да представља поли-. тички «епјен» којим ће да свој грамзиви апетит задовољи

један или други партнер

Слабо, међутим, познаје психологију нашег _народа —

мислимо целог нашег народа —— когод мисли да би он тако

што могао да заборави, и да се, ма кад било, измири са. једном таком судбином. Народ је наш, у најцрњим данима.

своје историје, увек живо осећао и у срцу свом неговао успомену почињених му неправда, и у томе је управо "била његова снага и његова слава. Прочитајте, господо дипломати, врсну студију Емила Кастелара о душевној трагедији српскога народа у покосовском ропству, па да се сместа уверите како се крупно преваристе, кад у зао час решисте да паше приморско становништво сматрате

као неку аморфну и несвесну гомилу, и да оно јуначко

гнездо третирате као: неки рауз ае сопдис!е!

Велики шпански беседник није, међутим, ни издалека _

ви

предвиђао слом аустријске монархије (коју он назива «кр-_ "вопијом нејаких народа»), нити је довољно јасно назирао_

могућност нове оријентације и групације јужних Словена у случају таквог слома. Напротив, други један велики ми-

а прошлога века, Никола Томазео, човек наше крви“

та да васпитаник талијанске културе, имао је у том правцу. и исправне и, за оно доба, управо пророчке погледе. | Право иницијативе у случају стапања разних јужнословен-_

ских огранака у једноставну целину, право иницијативе и_ лидерску улогу у том случају он признаваше једино Србији _ «која је на то позвана по својим нај Шта. се:

_ вапосе Далмације тиче, Томазео је још 1825 Га чувеној“