Brastvo

108 2: пи

тако је састав управе остао све до краја грчки». Он, додуше, прима да је било и нешто изузетака. «Врло је вероватно — додаје он - - да, у том последњем периоду, архиспископи и подручни митрополити и спископи нису баш буквално и сви до једнога били Грци, него да су и на столицу архиспископску као и на столице митрополитске и владичанске долазили, истина ретко, и Бугари». Но он одмах додаје: «Али, прво, те се мале бугарске јединице међу грчким десетинама не могу узимати у рачун, нити оне могу изменити општи карактер на корист Бугара,... а друго, и ти су Бугари у сваком случају могли бити само јелинофилски Бугари, т.ј. Бугари који су посшали Грци и одрек. 1 се своје народнос ЊЕ

Најбољи историк охридске цркве, Хенрик Гелцер, такође истиче грчки карактер Охридске архиепископије. «У периоду о којем говоримо · каже он, прегледајући турски период Охридска архиспископија, са својим подручним црквама била је, прошивно Пећској цркви, пошиуно грчка» (Вав Раџлагсћа! уоп Асћтда, 1902, стр. 34). Што се тиче бугарс ког периода (1230 1246), за који је Голубински учинио изузетак у корист „Бугара и допустио да су два архиепископа могла бити Бугари, Келцер, после брижљивијег испитивања, сумња у то и каже: «“Голубински помиње два архиепископа који су могли бити Бугари, али и шо је сасвим несигурно» (стр. 19).

Јиречек није историк охридске цркве али је увек добро обавештен. Он каже: «Само су Грци били постављани за "охридске архиепископе» (безсћ. Аег зегђеп, |, 191, стр. 219). А у својој «Историји Бугара» каже: «Од ХИ столећа па на даље, Охрид је био центар јелинизма у словенској македонској земљи. Већ је непосредни последник Јовага Дебарског а то је онај словенски архиепископ којега је цар Василије поставио — био Грк, и од то доба (почетак Х1 века) Бугари су били искључени из архиепископије» ((безсћ. дет Вијоагеп, 1876, стр. 28).

Чак ни сам Бугарин Марин Дринов у својој «Историји бугарске цркве» (1869) не сме да пориче јасни и пуни грчки карактер архиепископије, него се изражава неодређено и као избегавајући, кад говори о тој цркви: «У пешнаесшом и чак до средине шеснаестог века, попови и више свешпшенсшво били су чисто Бугари», (стр. 128) — то је све што он има да каже о народном карактеру Охридске | архиепископије. ;

Држим да је ствар после овога јасна. Али да не би остао нимало у сумњи небугарски карактер ове цркве, наша је дужност да видимо и каква су удела имали Срби у њој.

Дринов каже, видели смо, да су за једно извесно време попови и више свештенство ове цркве били чисти Бугари.

Али ми можемо додати да је међу њима тако исто морало 1

бити и било и чистих С ба, у том истом „Бремен одп