Brastvo

109

лике. Јер они попови и проте, калуђери и игумни који су по територији целе српске државе били под Пећском патриаршијом, па се затекли ту кад је ова пропала (1459) и прешли под нову јурисдикцију охридске цркве, — шта су они могли бити у том моменту ако не Срби: Они су дотле били Срби, и сад кад су одједанпут били изненађени

· овом променом, они су сигурно у великом броју и даље остали у истим функцијама у којима су од пре били, Нису ваљда сви били истерани из службе па замењени Бугарима или ким другим. Што се тиче највишег свештенства, и оно је било српско исто колико бугарско, јамачно. У речима које смо мало пре навели из Голубинског, где он каже да су на столицу архиспископску и столице митрополитске и владичанске долазили каткад и Бугари, он додаје: «а тако исшо и Срби» (стр. 143). Гелцер такође каже: «епископске столице заузимали су Бугари и Срби» (стр. 16). Шта више, то важи и за саму архиепископску столицу, Ми имамо аутентичне доказе да су два Србина била на «престолу» 'св. Длимента. Један од њих био је Симеун, 1530, пошто је најпре био рашки митрополит (И. Руварац. Рашки епископи и митрополити, Глас 62, 1901, стр, 26). Други је био, У 15/4 години, један нећак српског патриарха Макарија (1. Кирагас, Хосћтајв М. Мало. Јастс Акећлу, Х, “1687, еј -49).

Охридска архиепископија била је дакле грчка црква, чисто и бистро грчка. Са врло мало изузетака архиепископи били су Грци а Грци су били и митрополити, Грци и владике. Грчки језик био је званични језик цркве; кореспонденција архиспископије, коју је публиковао |Релцер такође је грчка и сви историци то кажу, а међу њима и Дринов. Архиепископија није никад била бугарска од почетка па до краја. Кад год је била најмања промена у њеном грчком карактеру, она је ишла више на корист Срба, него Бугара. И да додамо сад једну реч ка ономе што смо говорили у пређашњој глави о узроцима зашто диецеза охридска и друге дисцезе нису ушле у нову Пећску патриаршију, — један узрок лежао је и у овом грчком карактеру охридске цркве, коју је нарочито штитила грчка црква у Цариграду.

Бугари дакле нису имали своју националну цркву У Македонији од ХУГ до ХУШ века, а Срби су је имали. Охрид није био за њих оно што је Пећ била за нас. Напослетку ја ћу да завршим ову дугу анализу једном паралелом коју Гелцер даје о српској и бугарској цркви у Ма-

кедонији. «Са националне чачке гледишта, стање у Охриду 5 ; било је бишно различно од стања у Пећи. У овој последњој ЖЕ | владао је чист српски народни дух од патриаршијске сто“лице па до столица владичанских. Сасвим противно је било +

"код Бугара. Њихова национална патриаршија била је Трово а Охрид је Џ сшвари био увекур укама 76 рка (стр. 150)».