Brastvo

· 162 пХ

проверава овако тешку оптужбу хришћана противу ових високих султанових чиновника.

На молбу хришћана за звоњење, одговорио је В. в. | хришћанима, да им се то не може допустити што би се мислимани нашли увређени. Држећи да је смислио духовити виц, Садрезам је говорио даље хришћанима да није звоњено ни кад се Исус Христос родио; да је звона пронашао цар Константин, и да могу хришћани у Видину бити без звона.52

Што се тиче тражења хришћана да им се допусти сведочење у меџлизима као и мислиманима, одговорио им је В. в, «да сведочење хришћана може бити допуштено у меџлизу, али не може вредети пред меахћемом (шеријатски суд) чак кад би и кадија хтео допустити, јер на то нема права.»68

Још СРИ од овога поступио је В. в. у политичким питањима. По жалби хришћана да се њиховим заступницима у меџлизима не допушта самоопредељење, В. в. је пред мислиманским и хришћанским првацима и пред свима месним властима тражио о томе потврде од члана меџлиза хришћанина, Хаџи Петрова. Пошто је Х. П. ово потврдио, Садрезам се, и ако је члан Меџлиза заклет чиновник, обратио митрополиту за потврду овога. Заплашен, митрополит је изјавио да му није познато да се овако што догодило.

В. в. одмах прекине објашњење и преда молбу првацима хришћанским рекавши им да су њихови наводи неосновани и да, према томе, захтева од њих да на у Де а своје молбе даду изјаву у том смислу. Овакву изјаву полеђини ове молбе потписало је неколико На АНС првака. В. в. је то спазио по броју потписа и, примајући молбу, рекао је онима што су му молбу предали, пред представницима власти: да се међу њима налази неколико рђавих људи који се труде да узбуне народ и да треба на њих пазити.6з 238

Шта је после одласка В. в. из Видина било с овим хришћанским првацима спада у другу, још интересантнију историју, и о томе има доста података у нашој РАЗНО Арлхиви, у одељку Мин. Ин. Дела. Е

Па ипак, остављајући Видин, В. в. је дао народуу овој области »прокламацију«, која служи за углед стамболског шеретлука и неодређености онога времена.65

62 Агећ. ацлот. етс. Питање о подизању звона и звоњењу занимало је Порту и хришћане све до пропасти (Турске) у Српским земљама, 1912. г. У време проласка В. в. по Видинским и Нишким крајевима у већини места у Ст. Србији п Маћедонији није се смело ни у звечку ударати и наш је свет само слушао о звонима и звоњени У самом Нишу почело се уларати у клепало тек 1817. Гг.

63 Агсћ. ффрот. егс. 229.

66 Агесћ. афрлот. егс. 229. ои

6 «Нека свако зна да је данас жеља нашег , врло милостиво 5 г 253 Ма уверен да сваки од његових грађана буде сачуван и обезбеђен

а инв аи си