Brastvo

79 ма

хора мћенитђ жители пћли една традициона пћсенљ и че тон Марко героиски се е зашциштавалђ противђ Турцитђ»; међутим, Лихтенштајн и не тврди да је то била бугарска песма. Други му је доказ А. Ками Миси који у једној својој песми вели да «Бугарија слави Краљевића Марка».25 Али ни Лихтенштајн ни Качић не доказују ниуколко Јордановљево тврђење да је епска поезија о Марку у Бугарској била негда у «цветајућем стању»». Ништа од тога Бугари немају да покажу ни трага каквих старијих епских песама својих, све до последњих деценија, када су почели купити песме по Маћедонији и западним крајевима својим, где су могле постати само српским утицајем.

Што се о Марку певало у Маћедонији, постојбини,

његовој, понајвише у крајевима који припадају јужној Старој Србији (коју Бугари из својих рачуна уносе у Маћедонију), разумљиво је; ту'је српски елеменат вазда био довољно јак. Али то још не може значити да су прве песме о Марку постале у Маћедонји. Марешић допушта да су о Марку и Рељи «могле настати приче у прози у њи-

ховој домовини, али да су онс могле у стихове бити пре-.

несене касније, кад већ тих јунака није било на свијету, и то се могло догодити у крају који је далеко од Маћедоније».26 Кад би се и могло потврдити да су прве песме о Марку постале у Маћедонији, опет не би Бугари имали шта да добију. Оне би могле постати само на српско-маћедонском огњишту, могле би бити певане само из дубине

српске поетске душе која је од вајкада певала, и пре и

после Марка, па и данас пева. Прави ђБугари у средњој и источној Бугарској и Румелији нису имали никаквих епских песама ни пре ни после Марка, као што их ни данас немају.

Одговор на питање о пореклу песама о Краљевићу Марку наслања се уопште на питање о пореклу југословенске епске поезије, које је за нас нарочите гредности стога, што се с извесних страна покушало да се и њој осумњичи српско врело.

25 Допста, Качић у својој песмарици Вахзохог игодт има песму у којој се вели: Е Босна слави Рељу Бошњанина, Сењ бијели Иву Сењанина, Унгарија Сибињанин Јанка, Бугарија Краљевића Марка.

То може бити само доказ да овај родољубиви Далматинац пре два века није познавао српске и маћедонске крајеве и њихова предања, у којима се Марково име вазда славило много више него ма у ком крају Бугарије. За време робовања Турцима, Срби су Бу-

гтаре сматрали као једноплемену браћу, па није чудо што се могло

десити да какав необавештени писац из приморја приписује Бугарима оно што ни у ком слу чају "није њихово.

26 Бад, 132 — објављујући Халанскову студију о Марку.

И