Brastvo

у | 77

Сада ће бити сасвим јасно, са колико се права наше јуначке песме народне, у којима се пева само о српским историским догађајима и славе само српски јунаци, могу називати «бугарском», «хрватском» и «југословенском» епском поезијом.

___Срби и Хрвати су један исти народ са два различна имена, као што су то и Бошњаци, Херцеговци, Далматинци и др. Вековима раздвојени, угњетени, поробљени, данас су ослобођени, уједињени; а за остварење тога епохалног догађаја, коме су родољуби с обе стране тежили

још из ранијих времена, поднесене су огромне жртве,

које Ће у будућности бити залога што чвршће заједнице њихове, моћне да противстане освајачким тежњама наших непријатеља.

Разумљиво је, дакле, што су појединачне тековине њихове још и пре уједињења сматране као заједничке, српскохрватске, и што је та РАИ ле обухватила и народну поезију нашу. Још 1877. г. загребачки академик, Армин Павић, у своме нацрту за косовску епопеју, објашњава зашто он

и «Вукове српске народне пјесме зове хрватским», па вели: МА тога не чиним за то, што бих могао рећи, да те пјесме нијесу сриске, него за то, шшо мислим да су и хрвашске. Народ хрватски и српски заузео је двије различите државе, иначе је тај народ једне крви, једнога језика и једних обичаја, па зато се и у једној и у другој земљи једнаком љубави неговаше и народна поезија». Данас су те речи, признаће се, много братскије и оправданије, него што су могле бити онда, када се допуштало да нас наши заједнички непријатељи цепају и завађају.

Али Срби и Бугари, као што је познато, не стоје у тако блиским о;носима. ни по крви, ни по језику, ни по народним осесСинама, да би могли заједнички делити своје народне тековине. Шта више, историја нам још од најстаријих врехсна па све до данас износи Бугаре као непријатеље српскога народа, о чему су нас горко уверили

"и ратни догађаји последњих година.

Намеће се питање: нашто је Бугарима потребно присвајање националних тековина српског: народа“ Нашто

· им је требало да Краљевића Марка граде својим јунаком,

да песме о њему, па и сву народну епску поезију српску, своде на бугарско порекло, кад се поуздано зна да је Марко био српски краљ и јунак српске народне поезије, и да прави Бугари немају ни трага каквих својих епских песама" Тенденција је провидна. Она је обележена у заносним за њих речима: «Западната Бљлгарил или Македонин» | ; Неколико је деценија, а нарочито после њихова ослобођења, како се Бугари свима силама старају да увере цео | свет, да је Маћедонија бугарска земља, не бирајући много

·_ средстава за То, користећи се још под Турцима све ПО-

Паје