Brastvo

78

вољнијим положајем, користећи се обилно и школом и црквом, не жалећи ни труда ни материјалних средстава, спроводећи своје тежње доследно, смело и неуморно у сваком правцу. Маћедонију, која би им корисна билаи с економског и политичког гледишта, која би им осигурала и превласт на Балканском Полуострву, требало је поштопото начинити бугарском. Остваривање тога задатка није било лако; требало је савлађивати огромне тешкоће. У Маћедонији живи народ који се ипо крви, и по језику, и по народним обичајима и предањима, па и културно разликује од бугарскога; Маћедонци су чисто српско-словенско племе, док у Бугарима тече азиско-туранска крв; маћедонски је језик само српски дијалект који се од бугарскога разликује и речима и гласовним особинама и граматичким облицима; Маћедонци имају српске народне обичаје и славе Славу која је само српско народно обележје; Маћедонија је дуго време била саставни део старе српске државе и у њој се зна само за српске цареве и краљеве; она је сва засејана само српским црквама и манастирима, српским споменима старе славе и величине; у њеним народним предањима и песмама славе се и опевају само српски јунаци и војводе... Бугари немају ни таквих народних обичаја и предања, ни таквих јунака, ни такве народне поезије. Па ипак, то што Бугари немају а Маћедонци имају, мора бити само бугарско !

Ето, у томе се налази објашњење за неосноване и шовинистичке поставке и тежње бугарских писаца у питању о народној југословенској епској поезији. Оне су само један саставни део онога плана који су Бугари извршивали у Маћедонији под Турцима кроз неколико деценија у циљу да је придобију и овладају њоме. Али, као што је познато, сви ти напори осташе узалудни. Њихова вештачка творевина порушена је моћним гласом истине и — српског јуначког пожртвовања. У три маха лила се за ослобођење Маћедоније српска крв, и она је данас чврсто придружена своме старом националном јату — српским земљама. И као што у присвајању маћедонских земаља. осташе узалудни сви политички и војнички подвизи бугарски, тако ћеи присвајање српске народне поезије и српских јунака остати само напразно кићење туђим перјем.

Ср. 1. Стојковић