Brastvo

82 | У "

тако, том приликом, ишчезло је српско становништво

и јужно од Стоног Београда и Фелдвара.

Током ХУШ века још се више Барања систематски

колонише Немцима. Свака немачка породица добила је по 30 јутара земље, кућу, потребну стоку и семе за усеве. Ово колонисање стало је државу неколико милиона форината, и особито интензивно извођено је од 1/65—-1785.

Много бољи беше положај Срба католика у Барањи,

Шокаца. Њихови духовници беху босански фрањевци, који су много допринели да су Шокци сачували своје обичаје и језик. На босанске фрањевце окомио се био нарочито аустријски генерал Неселроде. Он је фрањевце истиснуо из њихова манастира у Мохачу. Да би се одржали, морадоше фрањевци назвати се редом св. Ивана Капистрана. На тај начин пошло им је за руком да очувају своје школе на народном језику, па су у Мохачу имали чак и јадан мали лицеј који је доцније затворен. Између ових духовника католичких Срба, њих неколико истакли су се својим књижевним радом. Тако Крста Пејкић, који је, 1:75, публиковао у Млецима књигу о унији са српском (православном) прквом. Други је знатан писац Борђе Папанек, свештеник у Оласу. Написао је дело Пе геопо гер1ћизаче Зјауогшт,; где говори о династији Немањића, затим Гоеграфију Барање и, најзад, Шзома сеп Зјамсае, под којим разумева српски народ. Поред њих, на књижевном пољу радили су још Стеван Хаџић из Рајева Села у Срему и Стеван Гргић из Печуја. У ХЈХ веку истакао се Блажа Модрушић, духовник у Даљоку и Даражу. Он је урећивао «Шокачку Вилу» а своје Шокце учио је и ћирилици, да би могли читати српске народне песме које је баш тада објавио Вук

Православни Срби у Барањи дали су такођер неколико виђених људи. Тако Софроније Ћириловић епископ печујски, онда славни црквени беседник, епископ Никанор Грујић, познат са свога епскога спева «Свети Сава» и својих ванредно живо писаних мемоара, у добром издању проф. Зеремскога. Међу новијим писцима из Барање ваља истакнути Адама Драгосављевића, познатога врснога сарадника Вука КЕ: граџића, старинара Владимира прасе приповедача Стевана Радића и др.

После поравнања 1867, када је Аустрија предала на милост и немилост Мађарима народности у Угарској, страдали су необично много Шокци. Немајући своје посебне верске организације нити својих. вероисповедних школа, изгубише они своје школе које заменише школе на маЂарском. језику. Због тега је млађа шокачка генерација

нагло почела губити своје народносно осећање које је код

православних Срба остало увек снажно и за време најја- =. "чега гоњења од стране Мађара. Сретан свршетак великога |