Bratstvo

— 154 —

Ми видимо да у друштву постоји неједнакост духовних и материјалних добара. Постојаће увек, јер су личне способности за стицањем неједнаке. Али да се одржи равнотежа и задовољи принцип правде постоји и захтев, да се делотворном љубављу и милосрдном помоћи помаже сваком у невољи. Има разлике међу својином И употребом земаљских добара. Својина припада оном, који је својим трудом, праведним начином и правим путем дошао до ње. Али он мора да располаже својином према сврси, како је Бог одредио. Бог је поверио човеку управу земаљ. добара са захтевом да сви уживају њихове плодове. Својине у апсолутном смислу речи човек нема јер је Бог господар свега. Благо се не може понети онамо, одакле нема повратка, у загробни живот.

До Христова доласка преживело је човечанство дуги период окрутности и себичности, период заблуде и греха. Морални појмови код старих источних народа беху неразвијени и скучени; егоизам спутава душу у ледене вериге; клица Љубави не може да изникне у духовној тмини. Примерима суро= вости и окрутности исписана је свака страница историје старих народа. Љубав, милосрђе, доброчинство, ту су непознате речи. Однос према породици и саплеменицима развија се из нагона самоодржања и узајамне заштите. Друштвени закони, диктирани самовољом тиранских деспота, спутавају личност и носе печат страшне казне за преступнике традиционалних обичаја. Нема трага хуманости код тих народа, који по речима Ап. Павла »залудјеше у својим мислима и потамње неразумно срце њихово...., који претворише истину Божију у лаж и већма поштоваше твар него Творца« (Рим. 1, 23—25).

У филозофији старих, образованих Грка поклапао се појам добра с појмом лепоте. Према духовној и телесној беди показивао је Грк презир. Окрутност према робовима, убијање деце с телесним манама у Спарти, мржња и презирање противника, ма допао највеће невоље, најбољи су докази, да се филозофска хуманост код Грка није могла развити у љубав ни прећи границе леденог егоизма, Тако и неки учени Римљани сматраху милосрђе изопаченом работом и грешком душе. Ци-

церон опомиње, да се најпре оцени достојанство онога, којем.

треба помоћи. Римски беседник Квинтилијан, говори с одврат"ношћу о туђој беди; Плауто саветује, да не треба помагати сиромаха, јер се тим продужује његова беда; Платон препоручује држави, да истреби или протера просјаке. Колико ли су узвишене над овим погледима Христове речи о Љубави према бедним! (Види Мат. М, 44—45).

Историја бележи врло ретке случаје социјалног старања код Грка и Римљана. Н. пр. у време слабе жетве бринули се посебни чиновници (ситархи) за сузбијање цена. Некоји римски конзули као Јулије Цезар или цареви као Хадријан делили су жито сиротињи бесплатно, подизали су приватним средствима