Bratstvo

К ђ |

= 164 —

_ Још треба истаћи, да звонима кумоваше ови угледни блажујски парохијани: Најтежем звону са прилогом од Дин 10:000— кумовао је директор-инжињер г. Богдан Бабић из

- Илиџе. Средњем звону са прилогом од Дин 4.000 — кумовао

је г. Никола Беловић, посједник из Илиџе, а малом звону са прилогом од Дин 6.000 — кумовао је Александар Бабић, синчић г. Богдана Бабића из Илиџе. Нека је незаборавна хвала и слава споменутим родољубивим кумовима добротворима цркве (Св. Саве у Блажују, као и осталим побожним приложницима, који дјелом испуњавају, што многи хоће да надокнаде празним ријечима, од којих се ништа стварно не замеће!

По свршеном богослужењу и кратком одмору отишао је

· Високопреосвећени Господин Митрополит Петар са својом прат-

њом и званицима у школску зграду, гђе је црквена општина приредила ручак за педесет особа представника војних, цивилних власти, црквено - општинских часника из Сарајева и околних општина, истакнутијих · дародаваца и угледних тежака. На ручку је пало више лијепих и заносних здравица, пропраћених пјесмом, војном музиком и пуцњавом прангија. По ручку одоше високи и драги гости да се науживају народног кола, пјесме и весеља, а по том задовољни и расположени кренуше за Сарајево и околицу, испраћени од народа. П. Лалић.

(6]:-=>0)

0 празницима и светитељима месеца јула.

8. Св. великомученик Прокопије. И св. Прокопије је један од оних светих људи, који силно осетише снагу Христове науке, па кад ју једном заволише, не хтедоше је се ни под највећим мукама одрећи. Родио се у Јерусалиму и живео је за доба цара Диоклецијана (на крају ЈИ. века). Отац му је рано умро и он је остао на нези своје мајке која је била незнабошкиња, те је и њега васпитала у незнабошкој вери. Кад је одрастао, постави га Диоклецијан за војводу. Диоклецијан је био, као што је познато, један од најжешћих гонилаца хришћана. Једном нареди Прокопију да оде у Александрију, да натера хришћане да се одреку своје вере;-а ако не усхтеју, да

их мучи. На путу се Прокопије чудним начином обрати у

хришћанство и од тога доба поста он најјуначнији бранилац хришћана. Кад се вратио у Јерусалим, мајка га је одвраћала од Христове вере, али не поможе. Није могло остати тајном, да је један римски војвода оставио римске идоле и примио Христову науку. Диоклецијан га баци у тамницу, свакојако му је претио, ако се не врати натраг. Због сталности Прокопијеве пређоше многи војници у хришћанство па и његова мати. Пошто га много намучише, одсекоше му најзад главу мачем.