Bratstvo

__ о

Ти се губиш сва у телесним чулним сластима, у грубом кул"ту твоје ниже телесне природе, твога животињства! Овака каква си сада, ти си пре гроба не нада наше лепше и боље "будућности! Не оправдаваш све подвиге твојих добрих ро_дитеља ! |

Једини досад озбиљан, истинит и дубок вапај одјекнуо је у световној јавности, са пророчким гласом у чланку г. СтоЈана В. Живадиновића „Наша данашња црква“. (Нови Живот“ г. 1926. 46.) |

Тај је чланак решио снагу покретачицу пламена у омла„динску одушевљењу и јавно је признао. „У доба сеоба, збетова по планинама, устанака народних и у ратовима, црква је била увек на челу, и њен крст, символ мука хришћанских указивао је за блиско васкрсење.“ „А данас, вели отстрањени од цркве грешком свију нас, ми бисмо хтели да јој се вратимс, али да је видимо живу, обновљену, иницијаторку уметности, подстрекача узвишеног. Нека се обрати мало вева пажња на форму, на свечаност, на збиљу хришћанску. Нека нам се наметну дисциплинаи дужности.“ Дисциплина и дужности пак почињу за право са школом.

Ово је искрена, савремена реч, правог интелигента, кулТурна човека, и патриоте. И без свештеничке ризе, види писац, овај главни узрок свега савременог зла, без идеалности, и недисциплинованости, у недостатку живе вере, ко10] се морамо вратити, да можемо поћи путем опћег прогреса.

Световна литература настојава још од француске рево-луције, да отргне европско друштво од Бога. То настојање дочекало је свој пад у минулом светском рату, после којега се цео западни културни свет опет враћа Богу.

Само наше више друштво, и наша јавност, неможе и после толике катаклизме да дође к себи и до сазнања: колико је површан, бедан, и бесплодан живот без Христа и (без вере. И тај дух неверја провејава на нашу несрећу и само школство, које још никако не може да дође до одлучног сазнања: у колику пропаст баца оно омладину и сву нашу будућност. ,

Када сам у ери вслобођења говорио пред једним инспектором средњошколске наставе у Министарству са заносом О добром утецају наших некадањих вероисповедних школа на интелигенцију и о опасностима које грозе без вере нашем данашњем друштву, он ми је са резигнацијом рекао: „зар, господине, ја као природњак могу да верујем у Бога и у загробни живот 2“ ја сам овог проседог културног радника на измаку његове делатности дубоко сажаљевао и питао: јесте ли ви већи природњак од низа вели: "КиХ природњака, који су се дичили својом вером у Бога, и Богу приписивали почетак својих великим открића и истина, „који су науку и човечанство тако високо подигли 2