Bratstvo

=“ 52 _—

богомољац. — У оно доба није ни било спремних људи за. примање свештеничког чина. Сарајевска српска општин: позове Г. Лалића да прими на се свештенички чин па да га

узме за свога пароха — Сва црквена правила и све црквене

обреде знао је напамет. И акатисте је све напамет знао«. О Г. А. вели се у једном некрологу: »Цијенећи и поштујући науку, отац (поп Алекса) даде и свога. сина школовати, те у Травнику сврши основну школу, часловац и месловац и тим буде оспособљен за чин свештеника« О другом свештевику

из истог времена (П. Ђ.) вели се: »школа није учио никакви–

јех, него је као и сви други наши стари свештеници самоучки »под буквом« изучио часловац и псалтир и кроз то је получио чин свештенички.« Слично је са С. М. »Покојник је био један од старих неписмених свештеника, због чега је више

пута себи писара узимати морао, јер оно што је он писао,

само је он прочитати могао.«

Боље су са квалификацијама стајали они који су свршили основну школу. Тако је Л. М. »основну школу учио у Бањој Луци, а нешто и у Приједору. Сва његова наука био је буквар, часловац и псалтир, дочим у оно вријеме у Босни није већих школа ни било,« а П. М. »свршио је основну школу у Бијељини, а у манастиру св. Тројице у Тавни упражњавао се у пјенију и правилу црквеном и спремао за свештенички чин«. Па и ту основну школу многи је свршио код путујућих учитеља. Тако је В К. »у мјесту свога рођења свршио часловац и псалтир, а послије га је за свештеничко звање припремао чувени учитељ Адам аџија, који је увео прву школу за писање у Бос. Крајини. Код овога Адама учили су сви млађи свештеници прије богословије бањалучке, те је само од његова времена наше свештенство почело учити писати.«

У том погледу, за образовање свештенства нису биле боље прилике ни у другим српским покрајинама под турском управом. Нешто је боље могло бити само у крајевима, гдје је било богатијих и уређенијих манастира. Па ипак су ти наши стари свештеници и са таквом спремом вршили свој позив савјесно и приљежно, били народу не само свештенослужитељи него и учитељи и савјетници у сваком послу, дијелили с народом и добро и зло, а у националној борби били вође и предводници. Борили се заједно с народом не само за политичко ослобођење од Турака него и за националну слободу српске цркве, бранећи српску цркву и од покушаја грецизирања