Bratstvo

__ 098 —

памећу и осећањем; па је Аристотел порицао могућност љубави према, Богу. Овај претерани интелектуализам преко гностика и других јеретика, покушао је да продре и у хришћанство. Ма да, је био већ осуђен на васељенским саборима, опет се препородио код иконоборада. Њима се чинило да ако се хришћански ум храни догматиком а хришћанска воља етиком, тиме је већ удовољено свима душевним захтевима, човековим, те није потребна никаква, нарочита храна за хришћанско осећање. Њихова, победа била би судбоносна не само за хришћански култ, нето и за читаву европску културу. Она би значила да се хришћанство подредило патанском интелектуаливму. Осим тога, то би значило да се хришћанство заузима само за истину и добро, али је равнодушно према, лепоти. Другим речима, била би угушена хришћанска уметност. Пораз иконобораца означавао је победу уметности не само у хришћанском култу, нето и у читавој европској култури.

Тиме се успостављала, пре света традиција и старог и новог завета. Стари завет позива, да се Бог нарочито слави речју и песмом: „појте имену Његову“ (Псал. 185). Естетика, новог завета налази лепоту и у природи у којој је небо престол Божји, земља подножје ногама Његовијем (Мат. У, 34, 85).

И љиљани у пољу толико су красни „да ни Соломун у свој својој слави не обуче се као један од њих (У, 28, 29). Један од јеванђелиста, наиме Лука био је сликар. Није нови завет равнодушан ни према песми, јер ученици тајне вечере „отпојавши хвалу изиђоше на гору Маслинску (Мат. ХХУЈ, 30), као што није равнодушан ни према лепоти речи усмене и писмене. У томе погледу читаво је јеванђеље једно уметничко ремекдело, чијом је, например, лепотом био потпуно занесен иначе врло скептични Ренан. Ова традиција хришћанске естетике продужава се стварно у катакомбама и храмовима, начелно пак у читавом низу изјава црквених отаца. Тако например крајем другога столећа, свети Иринеј приговара, јеретицима, да занемарују уметност. На тај начин у недељу православља, није се уводило нешто ново, него је била пстврђена већ постојећа традиција, наиме традиција хришћанске уметности, и дефинитивно су биле уклоњене препреке за њен даљи развој. Хришћанство је примило уметност под своје окриље. И то је био један од најзначајнијих догађаја у историји европске уметности.

Пре свега тиме су били спасени остаци прехришћанске, нарочито античке уметности, чије су творевине ништили некоји фанатици уверени да тиме служе хришћанској чистоћи. Уколика ова уметност заиста тежи лепоти, утолико и она спрема пут хришћанској култури. Да се послужимо Тертулиановим изразом, „сачињава _ сведочење душе, која је по природи хришћанска, је поплши апштае пафитанег сћтзПапае." Онако исто као што хришћанство није одбило оно шта је било истинито у античкој философији нити оно шта је било добро у аитичкој етици, није одбацило ни оно шта је

Це