Bratstvo

= 102 —

у чијим се цртама огледа, да је заиста створен по Божјем обличју коме тежи да се што више приближи. Помоћу цртања, колорита, светла и сенке требало је да се изнесе нешто што је изнад цртања, колорита, светла и сенке. У човековом обличју требало је да се изнесе нешто што је изнад

човековог обличја. Требало је да се оваплоти апостолова, из-

јава „да је тело црква светог Духа (1 Коринћ. У], 19). Све ово није могла, да изрази мускулатура, јер и најачи мишића нису ништа друго до „слабо тело“. Све ово могло је да изрази амо лице, али опет не оно хладно исклесано од мермера, лице античких кипова без очију, нити она мртва маска, (рег„зода) коју су носили на позорници антички глумци, него насликано живо, одухотворено лице, чије су средиште дубоке очи, у којима се огледа срчан и надземаљски дух. Оно чиме св у ХЛХ столећу прославио немачки сликар Ленбах, наиме

лице сведено скоро искључиво на очи, било је познато откако:

се појавила, икона. Баш она, је заменила тело лицем. У лицу пак на тражи одсев духа, који вири из очију. Само такво лице, такав лик спада у храм као икона.

Тиме се права, икона одликује од многобројних слика са верским сижеима, којима није место у црквама, него у уметничким галеријама и музејима, где се оне понекад налазе усред не само световне, него чак и фриволне уметности. Колико се пута обе врсте уметности бркају, те се као икона, поштује и целива творевина земаљскота и ахришћанскога надахнућа! У приповетци рускога књижевника ЈБескова, „На крају света“ архиепископ прелистава албум са Христовим сликама од највећих световних мајстора и примећује, да су све неуспеле било у једном било у другом правцу. Ево шта, вели: „Христос седи код студенца са женом Самарјанком. Дивно дело. Ипак му је лице прекомерно меко. Као да се њега не тиче, колико је већ ова жена имала мужева и да јој њен садашњи муж није муж. Чини ми се, не би било на одмет нешто више строге пажње. Ево друге слике. Опет велики мајстор. Христа љуби Јуда. Лепа слика, јел тег Ипак код Христа се огледа некакво гнушање. Међутим он није презирао никога, нето је сажаљевао свакога. Ено опет Христа, насликаног од велике кичице, Тицианове. Пред њим стоји коварни фарисеј са динаром. Погледајте, како је лукав старац. Али Христос — ох, плашим се рећи, нема ли превирања. у његовом лицу. Ево и Христове главе од Кауера. Лепа, је“ лепа, нема, ништа да, се каже. Ипак ова академска глава више потсећа, на Платона, него ли на Христа. Ево још једне слике. Како је грозан призор! Крв, модрице. Изгледа да јој је ивбијен. дух и остало само трошно тело које пати. Ево Лафонове слике. СОтасит, привлачан облик. Чисто чело, лепо ондулирана, коса. У руци држи срце. Право да вам кажем, овом елегантном Христу радо бих претпоставио ову нешто јверејску главу од Гверчиноа, ма да више приказује само доброг

Пана