Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

љало баш сад хранити толико људи. Почеше умирати од глади и људи и стока. Мала деца умираху жвакући празне дојке својих већ мртвих матера. Зијајући од глади трчаху људи један на другога и посртаху као пијани. Жеђу морени многи беху обневидели, а други ничке лежећи на земљи зубима чупаху траву и тако пздисаху“. e

За време док је велики логотет читао ову страшну слику глади, велики ставилац са својим момцима беше спустио на столове најразноврснија печења која су се још пушила.

Милош Војиновић није могао ни слутити у каквом незгодном тренутку прихвата печенице од својих коњаника печењара, и у први мах није могао да појми зашто ни Краљ нити ико за краљевским трпевама неће више да једе... Беше их све прошао сваки прохтев за јело. Сви седе, Боже опрости, као да су се скаменили.

Али Јанићије настави читање, п сад је велики ставилац појмио зашто нико не обраћа пажњу на главну тачку његове данашње спреме...

„Многи монаси у манастиру — читао је високо постављени читалац — не могући подносити све то, остављаху сама преподобног господина игумана кир-Данила, и тражаху спаса у бегетву. Тиме само падаху у руке безбожницима, који неке побише, а друге одведоше у ропетво. Али наш блажени игуман није хтео да бежи, живо Ce стараше ва цркву Христову и не хоћаше је оставити ни усред толикога страдања, јер је знао да та беда није Богу драга, и да сви зато страдају што су својим гресима расрдили Господа. И седећи, наш блажени пгуман, у пиргу манастирском, састави три године и три месеца, подносећи те муке и невоље. Јер ови бе5божни народи Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари, Каталани и други многоименити народи, дошавши тада, на Свету Гору, многе свете храмове спалише огњем, сабрано њихово благо разграбише, робље одведоше на работу ..."

Овде стари Мишљен упаде у реч читачу: