Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

— Јадна и црна им работа. Дијак који је то записао, гледајући поред блаженог, није знао да су ти поганци све ухваћене хришћане продавали као сиње робље !

„..- а оно што је остало — настави Јанићије читати — скапаваше најстрашнијом смрћу, од глади. Нити кога беше да мртваце погребе, већ се зверје земаљско и птице небеске храњаху телесинама њиховим. И на овога блаженога Данила дође силно мноштво, и једни почеше сећи врата на граду славнога манастира Хиландара, други опет остраг разбијаху зидове, хотећи да унутра продру. Стреле што пуштаху ови безбожници падаху као киша, трубе им трештаху, и сви у један глас клицаху, јурећи напред. Страшно је било погледати редове њихове. И кир-Данило, јуначка душа, непоколебљиво издржа у том љутом боју, издржа са својима који су уза њ били. Најзад су нападачи морали напустити опсаду Хиландара и одоше претећи да ће се опет вратити да с њиме сврше..."

— Сам их је Господ збунио — рече стари рашки светитељ — јер су латински краљеви, чувши да је Роже де Флор на превару домамљен у Адријанов град и ту на гозби погубљен, послали некаквога њиховог краљевића да прими старешинство над том разбојничком војском, да не би она, пошто освоји Солун и Влахију, напала на њихова нова краљевства у Атици и Мореји, која су основали њихови бајаги крстоносци. Али они разбојници, који се после смрти Рожерове беху дочепали старешинства над том пљачкашком војском, нису га хтели предати томе нарочито посланом краљевићу, п тако настаде смјатеније јазиков међу њима !

„... Некадашње знатно богатство хране у Хиландару сиђе на дно — читаше Јанићије даље — тако да блажени и они који су били с њима, нису имали шта окувити, него су по прашини купили сочивне љуске те ву их гризли. Сад је блажени Данило нашао неке поуз дане људе и угледне у томе светом месту, и утврдивши их у вери, узе к себи њихове синове и предаде им манаетир да га добро чувају од јеретика, и даде им довољно новаца да набаве хране издалека, а сам узе све драго-

.)/ рака