Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

докију. Јар то није воља Божја да се испуне пророчке речи мога великомученика учитеља Андонија > дар то није воља Божја што у тренутку када ступам на престо мојих прародитеља, и када треба да помишљам и па оснивање моје породице, преда ме излази сестра бугарскога цара, кнегиња братскога али крваво завађеног ми народа. И зар није воља Божја што та кршна јунакдевојка личи на моју јадну Јевдокију као једна јабука на другу, и зар је то пуст случај што је та девојка тако мудра, да чак п мој велики логотет налази да је рођена за престо... Не, не, то је престо воља Божја".

Још ЈЕ дуго ходао Душан размишљајући, док Јанићије не отвори врата и рече:

— Поклисар цара бугарскога !

У пети мах појави се Јелена на прагу.

Душан јој изађе неколико корака у сретање, узе је за руку, доведе је до стола и посади је десно од себе, а Јанићија намести лево, па онда рече:

— Данас је у сабору било речи и о поклисарству твоме, племенита кћери деспота Страцимира, и ја сам те замолио да амо дођеш да ти саопштим нашу одлуку. Али пре свега молим те да ми одговориш на једно питање: Откуда је то да нови цар бугарски тако важно поклисарство не поверова ни једном високом бољару, ни једном високом“ духовнику, ни једном старцу, оседе“ лом у државним пословима, него га поверава једној младој девојци 2

— Одговор је врло прост, високо ти краљевство. Ја сам молила мога брата да мени повери то поклисарство, а за ту молбу имала сам много разлога. Први беху сасвим саможиве природе: Уверила сам мога брата да нико од наших људи неће моћи бранити његове интересе тако својски као ја, његова рођена сестра. Други ми је равлог био да лично чувам моју пријатељицу, несрећну царицу Ану, да јој на дугоме путу од Трнова до српске границе, наши људи не нанесу какву нову погрду или да је, не дај Боже, заједно е децом убију, јер онда нико више не би могао у Оврчину говорити о миру и пријатељству између Србије и Бугарске. Трећи разлог беше

54