Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

— Нека ми допусти високо ти краљевство да му целивам десницу за ту великодушност и да га замолим за допуштење да чим примим ту Хрисовуљу одмах са својом свитом -отпутујем у Трново, да што скорије обрадујем мога брата! — и она пође руци Душановој, али је он трже и рече:

— И ако сам краљ, још сам сувише млад, даме тако високородна девојка љуби у руку, # после и сувише хиташ да оставиш наше дворе, толико хиташ, као да смо те овде ружно примили и рђаво дочекали...

— Боже сачувај — стаде Јелена живо протестовати, па се у томе залете и рече више него што је хтела: Ја се још нигда у животу нисам тако срећна осетила, као јуче у Сврчину, пи да не знам у каквој тешкој бризи мој брат очекује мој повратак, ја не бих сстављала твојих дворова док ми се на њима не би дало сеетити, да је доста било нашег гостовања.

— Допусти да у то посумњам, наша драга гошћо — рече Душан једва прикривајући један осмејак, који се међутим задовољно ширио на лицу великог логотета — јер ти толико хиташ, да си заборавила ссигурати оно што је најглавније у твоме поклисарству, пријатељство за које ме твој брат у својој књизи моли !

Јелена га само зачуђено погледа.

— Па у Хрисовуљи, коју ћеш понети, стајаће само да нећемо завојштити на Бугарску. То је само мир међу нама, али од мира до пријатељства и братства, још је далеко...

Јелена се мало збуни.

= У мојој радости, ја сам одиста... Шта тражи високо ти краљевство од мога брата, па да он задобије такво пријатељство 2

— Тражимо да нам да таоца, који ће трајно живети на нашем двору, као залога за наше братство, као јемство, да твој брат неће никада погазити то братство !

— То је право — рече Јелена одсеечно — такав је обичај међу дворовима, који уговарају пријатељство, пошто су међусобно ратовали. Бирај таоца, кога ти је драго, светла круно, ја ти стојим добра, да ће ти мој брат учинити по вољи.

4

о2