Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

= Ја сам већ изабрао. Тај ћеш талац бити ти сама, дична госпођо — рече Душан озбиљно.

Јелена се снужди.

_ Зашто крњиш величаство твоје краљевске одлуке, светла круног Није достојно једног краља као што си ти, да се подсмева слабој женској страни зато што у једној ревносној одбрани од једне неправедне сумње није умела сакрити одушевљење пи дубоко поштовање, које је твоја јучерања реч твојим народима изазвала у њеној души жедној правде... п глава јој клону на прец, а обе руке низа снагу. Беше очевидно како се напреже да задржи сузе.

Душан устаде и узе јој обе руке у своје.

__— Племенита кћери деспота Страцимира, дична сестро цара Александра Јована, хоћеш ли да будеш Краљица и мени и свој српској земљи и поморској #

— Ти ми се ругаш, Краљу Господине — рече Јелена, и сузе јој грунуше низ образе. — Не, живога ми Бога — рече Душан свечано —

већ говорим оно што ми срце и памет жуде. Кунем ти ве свежим гробом мученика, мога родитеља, и његовом круном, којом сам се јуче крунисао, да сам те заволео од онога тренутка када сам те први пут угледао, а када сам осетио и светлост твоје душе, ја сам одлучио да ти будеш моја краљица, ти и никоја друга. И баш зато сам те замолио да за овај разговор дођеш овамо, да ти у присуству мога првог доглавника кажем моју одлуку.

Јелена подиже главу и кроза суве најпре погледа у Душана па онда у великог логотета. Овај је изгледао тако блажен, да није морао тек говорити о овбиљности Душанове просидбе.

Јелена се исправи, извади рубац из кесице, која јој је висила о појасу, убриса суве па смешећи се рече:

— Када је тако, и када си и ти Краљу Господине осетио оно исто што сам ја јуче осетила, онда ми није чудо што ми ти на тако необичан начин нудиш да ти помогнем носити тешку круну, али се чудим овоме

44.