Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

твоме првом Доглавнику, што ти бар он није кавао, како се просе девојке и међу најекромнијим Србима, а камоли девојке, којима се круна нуди. Наша је царска кућа тек од јуче дарска, и Краљ српски биће први владар, који ће је као такву признати, али опет зато она има свога старешину, и баш да ја и немам живога оца, у кога би ме требало запросити, ја не могу дати своју реч, без одобрења Царевог, који је старешина наше куће.

— Признајем, светла госпођо — рече Јанићије погођен —- да сам заслужио прекор који ми дајеш, али веруј Богу да сам у ту погрешку вапао само зато, што сам осетио да нам те је сам Бог послао да моме Господару и мени помогнеш у великоме задатку, који си ти сама тако узвишено схватила, па сам у нестрпљењу да чујем твој пристанак, пустио Краља да ради како га срце учи ! :

—- Ласно ћемо — рече Душан не пуштајући Јелениних руку из својих — поправити ту погрешку мога великог логотета, Ја ћу с тобом послати у Трново и најсјајније поклисарство, какво само могу саставити из моје велике властеле, да те испроси за мене у твога светлог родитеља и у мога брата Цара Јована Александра. Али ако ми те они даду, ја хоћу да знам хоћеш ли ти радо бити моја 2

Јелена поћута мало па онда рече:

— Неће ми бити криво... — и осмехну се на Душана тако враголасто, да се Краљ једва уздржао да је не загрли.

Сада велики логотет нађе да његово државничко присуство није више потребно, покупи неке листове пергамената са стола па рекавши: „Ја морам хитати да спремам хрисовуљу“ поклони се дубоко пред Душаном и пред својом будућом Краљицом, па оде да тражи своје „дијаке“.

Кров Душанову главу сину као муња ова мисао: „Пази добро на твоју плаховитост да она не уквари еве, јер ово није обична девојка“, па онда рече:

— То ми је доста, јер ја не сумњам да ће нас благословити и твој високи родитељ, и да ће твој брат бити

45