Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

срећан да се сродимо. Како о нашој свадби не може бити речи док не скинем дубоку жалост са себе — и он погледа своје беле хаљине, а како се ја бојим своје плаховитости, ако те будем дотле чешће виђао, то, ма како да ми је тешко тако брзо растати се с тобом, ја те сам молим да што скорије пођеш у Трново !

— Да ту нежну пажњу, драги Стеване, морам тил руку деливати ! — рече Јелена, и пољуби му обе руке.

Душан сав уздрхта од гласа којим је она први пут пзговорила „драги Стеване“. Он није отимао руке, он је сад само павио на себе да се не заборави. Зато он стаде сад говорити бајаги равнодушно:

— На нашем двору постоји обичај, да се свакоме госту кад полази дома, даде по какав спомен. Тип hem ва срећом сутра кренути. Хоћеш ли примити један мали спомен од мене.

— Са највећом радошћу — рече Јелена.

— Да сп ти као друге девојке — настави Душан ја бих изабрао најдрагоценије ободе из моје ризнице, али ти си чудна девојка, ти не носиш никаквог накита. Теби могу дати само овај прстен — п он скиде са своје руке један драгоцен претен и пружи јој га,

Јелена узе прстен, пољуби га, метну га у недра па

рече :

— Чим моји благослове нашу жарку жељу, ја ћу Метнути твој претен да га носим и да се поносим њиме до моје смрти.

Ова неочекивана реч „смрт“, изговорена у таквом тренутку, опомену Душана, још једном да пази на себе, и он равнодушно настави:

— На нашем двору еви су обичаји дворски више пли мање византијски, само један примили емо из франачких дворова. Кад пмамо у гостима макар много властелпнака, па кад оне полазе дома, Краљ мора сваку да пољуби, па биле оне старе или младе, ружне пли стеле

— "Ја немпислим кварити никакав, обичај на нашем двору, драги Стеване! — рече Јелена па загрли свога заручника, јер ни она није могла више собом да влада,

46