Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

ТУ 3

Тек што је Душан пепратио своју тетку нарипу Ану са њеном децом и са сјајном свитом, коју јој је он дао; у Дубровник, п тек што је ипспратио своју вереницу Јелену, са бугарским бољарима-у Трново, придавши, јој своје поклисаре, које је предводио протосеваст Хреља, који је имао да од цара бугарског истрден његову сестру за свога краља — првих дана Душанове владавине, стиже у Сврчин нарочито поклисарство пз Дубровника, које је имало не само да честита Душану ступање на престо, нето и да га умоли за једну измену у законима његове државе.

Поклисаре је најпре примио велики логотет Јани-_ није да их саслуша о тој другој необичној молби њихове „опћине“,

Ево шта је од њих сазнао: ~ -

Дубровчанин Марко Лукарић са једним другом убио је једнога „верног“ (поданика) српскога краља Уроша, још 1806 године. Кнез дубровачки Фалијери _ хтео је “да осуди Лукарића и његовог друга на смрт, по дубровачком закону на који се он заклео, али опет упитао је и млетачког Дужда за његово мишљење, јер је овде убиство извршено над човеком из српске државе. Дужд млетачки нађе да кнез дубровачки има право, јер су убице дубровачки грађани, којима он суди, по дубровачком закону. Али Дубровчани, којима беше много стало до тога да очувају своје добре однешаје ва Србијом, замолише дужда, да се у овом случају поступи по старом српском обичају, да се од кривада наплати вражда, то јест пет стотина перпера, од којих пеловина иде породици убијенога, а половина краљевој ризници. Дужд Петар Градениго покуша преко нарочитог посланства дубровачког да умоли Краља српских и поморских земаља да заведе „правосуђе које је и Богу и људима драго, да ва смрт казни смрћу, али ако краљ неће, онда нека остане по досадашњему“. Краљ Урош одговорио је поклисарима: „Дубровчани могу са својим људима чинити шта хоће, али краљ неће да пролива крв својих људи, и остаје при старом обичају, на који

66