Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

— Бев тога — рече. Душан — ја не пристајем да се даље пише ова моја повеља. | Размислите се добро.

Поклисари шћућурише главе и брзо се споразуMeme те пвјавише да пристају само-моле да се укине царина на Требињу.

— То се по себи разуме. У осталом сада Немо се за остало ласно погодити. Волики Јоготет који се с вама споравумео спремио је остало тако да не верујем да ће Дубровчани наћи замерке овој мојој повељи. Нека нам прочита оно што иде даље.

Гојко читате:

„И ко пде у Дубровник пли из Дубровника да им се не узима дарпна на Гребињи, ни на једном путу, ни на броду, него да иде слободно.

Дубровачки трговци који се по закону родитеља

и прародитеља царзтва налазе у нашој земљи да се суде

пред цариником и кневом или пред кефалијом града.

_„У случају парбе између Србина (православног)

Латинина половина сведока да буде Срба а половина Латина.

„Када дубровчанин даје своју робу некоме, па овај одрече да је примио, Латинин да се за то закуне и даму се верује по закону родитеља и прародитеља царства ми. |

„И који трговац купи коња на тргу п плати зато царину, ако цариник на душу потврди да је тако било, није потребан свод, ади ако цариник не потврди, онда треба свод, да се докаже од кога је коња купио. Ако трговац доведе коња кога је у туђој земљи купио, а неко позна да је то његов коњ, да се закуне тај трговац да га је купио , па не мора давати свода, а онај који рекне да је то био његов коњ, може га узети, ако плати трговду колико је овај за њега дао..

„И када царство ми дође на трг, да ме поштују и обдаре својом возом, како је подобно цара поштовати, али насилнога дара и узимања да не буде. | „Ако се царство ми расрди на Дубровник толико да га наумим војзком казнити, ја ћу, цар, дати Ду-

250