Četvrta arhijerejska poslanica : o Božiću 1928 : Božićna radost

6

штина живота на земљи су: усавршавање, уподобљавање Богу, познавање и служба Богу и ближњима. Тиме се постиже и вечногблаженство. Познавати Бога, служити му љубављу, изразити своју љубав службом, у служби научити сваког дана и“ часа" познавати Бога, служити све боље, све слободније и у томе постићи савршенство — то је хришћански идеал живота. Кра томе земаљски живот је школа, учење небеског живота

_ живота љубави, школа људи који припадају ономе чија колевка бејаху. јасле а чија мртвачка постеља бејаше крст. Ми смо дакле. на земљи да научимо стварно живети; излазећи из, ништавила, бежећи од илузија да идемо све више у славну, поносију, стварност вечнога живота. Наш Спаситељ као носила свију врлина „даје целом човечанству вечити пример службе, Богу, И ближњему, пример побожности. Својим примером . „Он нам показује. какав треба да буде живот свакога од нас, У томе се и ВИДИ. његово савршенство.

| __Ако људи. следују том идеалу и примеру Христовом, они ће. бити јачи и храбрији да поднесу искушења и патње овога живота, Патње им се појављују у својој величанственој лепоти а опасности их не бацају у очајање, јер у њима виде згодну прилику да. се испоље, да покажу своју веру, да примене своје моћи, да се жртвују. Патње и страдања су најбоља школа за вежбање наших осећања и наше воље, за Мање чврстог карактера. „Ватра гвожђе кује а невоља човека.“ У срећи и благостању пак развија се себичност, стврдњава срце, тупе осећања, умртљава воља. Кад би наша земља постала место среће и задовољства, људи би постали још суровији, још неморалпији. Невоља умекшава наше срце, покреће нашу вољу на племенита дела. За нас је добро да понекад имамо неприлика и, незгода; јер оне враћају човека самоме себи, дају му осетити да је у изгнанству и да се нема надати ни у какву ствар на овоме свету. За нас је добро да понекад поднесемо противречења и да се о нама мисли рђаво или неповољно ма како да су добра наша дела и наше намере. То нас чини покорним и одваја нас од сујете. Кад је човек и поред све добре. воље узнемирен, кушан, цвељен рђавим мислима, он тада „увиђа колико му је Бог потребан и како без њега није способан ни за какво добро (0 углед. на Христа.) Његош вели:

+ "Чашу. меда још нико не попи, Што је чашом жучи не загрчи. Чаша жучи иште чашу меда, Смијешане најлакше се пију;