Čovek i inventivni život

Иван Ђаја: Човек и инвентивни живот 63

тој спољашњој средини остварује скоро тачно оно што је изумео у унутрашњости бића, вођен истим тежњама ка истом идеалу, употребљавајући исте методе7 Тако да нам се људска делатност, наша цивилизација, појављује као да је продужење еволуције живога света.

Пошто је, можда, скоро завршила своје биолошко дело појавом човека, та биолошка моћ инвенције изишла је из организма да би продужила своју активност у спољашњем свету.

Ако је то тако, мораћемо наћи дубоке аналогије између остваривања органскога света и остваривања људске индустрије, између еволуције живога света и еволуције цивилизације, између живота и људске технике. “Природни" производи с једне стране, што су жива бића, и “вештачки" производи, што су производи људске индустрије, мораће у том случају да носе исти отисак порекла и да одаду истог занатлију. То је оно што ћемо испитати у наредном поглављу.

Значајно је што се интелигенција са спољашњом инвентивном моћи каква је људска интелигенција, појавила код бића које је на врху еволуције живога света, и чији је он последњи ступањ на лествици. Могло би се замислити да се та интелигенција појавила много раније, као особеност једне гране, као толике друге, и да је еволуција наставила свој морфолошки и физиолошки прогресивни ход, остављајући особеност духа у својину једном потом превазиђеном ступњу биолошког развића. Али не, дух се појављује као крунисање органског дела еволуције. Ствари се данас у најмању руку представљају под тим видом.

Хоће ли еволуција дати савршеније облике, сложеније него што су Примати; остављајући ове иза себе (као што су Сисари и Птице учинили са Гмизавцима) али лишене психичких функција човека; Хоће ли човек једног дана имати испред себе жива бића која ће физиолошки бити изнад њега и којима ће он господарити својом интелигенцијом као што данас господари животињама телесно јачим"

Може бити да је човек завршетак могућног усавршавања органског типа којем припада. Ми без сумње имамо сувише несавршености. Али оне скоро све потичу из саме основе наше организације, која већ дуго времена не показује тежњу, или боље рећи могућност да се мења. Будући да је план опште организације неприкосновен, у чему би се могло састојати наше усавршавање; Може се приметити да би Гмизавци, у епохи кад су они представљали последњу