Čovek i inventivni život

Иван Ђаја: Човек и инвентивни живот 93

би требало означавати истим именом појмове који немају ничег заједничког. То је због погрешне аналогије са људским законима што нас закони природе наводе на мисао о потчињавању физичкога света извесном прописаном поретку. Оно што је својствено људским законима, јесте што они одређују извесно понашање између већег броја понашања која би била могућна. Тако где постоји само једно могућно понашање, нема законодавства, са простог разлога што закон не би могао бити нарушен. Закони које себи прописују људска друштва намећу известан поредак. Не може се исто рећи и за законе природе: они проистичу из одређеног стања ствари уместо да њиме управљају. Они су само начин да се изразе суштинска својства материје и енергије. Закони природе личе на законе које бисмо ми извукли из понашања неког људског друштва које себи не би прописало ниједан закон.

Обично се сматра да закони природе представљају један виши поредак ствари. Постоји тежња да се у вези с њиховим пореклом прихвати нужност извесне моћи реда и хармоније. Међутим, чим елементи физичког света имају одређена суштинска својства, то јест чим постоје и чим могу деловати једни на друге, из тога нужно мора проистећи известан однос међу њима, то јест једно правило или закон. Само постојање физичкога света је оно што је тајанствено а не његови закони, који њиме не владају. Оно што је тајанствено јесте порекло гравитационе силе а не то што ова сила дејствује према математичким законима. Оно што збуњује, јесте што та сила дејствује “по својој вољи", изигравајући све напоре физичара да јој нађу неко правило.

Ми се дивимо васиони у којој владају закони. Стари системи о постанку космоса извели су тај поредак из првобитног хаоса. Сматра се да је поредак природе хијерархијски виши од хаоса. Али да ли је доиста тако Да ли је хаотично стање чак могућно у природи7 Да би се оно одржало требало би непрекидно уводити у њега нове квантитативне или квалитативне елементе који пркосе сваком правилу.

Ако природа не би могла бити ухваћена у законе, то јест ако би хаотично стање било њен општи закон, морало би се прихватити да њоме управља нека ћудљива воља, извесна иницијатива. И постојање закона природе је управо оно што доказује одсуство такве иницијативе.