Čudan svet : roman

80 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

Ђока је сад текар сасвим уверен да ће се страшно обогатити; мада је сигуран да ће све то тако бити, опет мило му је да му баба опет повторава. — Дед, Бога ти, баци још једаред, ево јошт један шестак.

— Опрости ми, не могу ти за шестак по други пут бацати, јер твоја је срећа врло велика; да ти знаш, као ја, како теби срећа стоји, дао би ми болан и сто форинти... Метни једну форинту, па да ти бацам.

Ђока мисли се — извуче форинтачу.

— Ево ти форинте, бацај!

Циганка је опет карте разметла.

— Сретна мати која је тебе родила! Теби тако стоји, знаш, да ако будеш паметан, можеш спајија постати. Еј несретна ја, да сам то знала, да теби таква срећа стоји, не би' ти за форинту разметала! Еј луда ја.... тако око њега стоје новци, да га удаве; више ти нећу казати за форинту.

Скупи карте. Ђока да из коже изиђе од радости. — Хајд још једаред, трипут Бог помаже!

— Не могу више по то бацати; да ти мени таку срећу кажеш, дала би: ти кућу и коња — не може, брате!

Ђоку сад тек мучи, шта ће трећи пут испасти. Сад ће Ђока да рескира ма колико. Нуди јој два · — три форинта; баба не да се осолити.

— Знаш, човече, шта; ако хоћеш, ако нећеш, метни овој девојки пет форинти на мараму; то је моја кћи; сад ако хоћеш да ти разбацим, ако нећеш, ја морам даље ићи.

Сад је Ђока у запари; десет форинти за једно разметање, то је велики новац; таково шта нити је ко чуо, нити видео. Али шта је то за Ђоку, на кога толике хиљаде чекају! Охрабри се, и метне десетицу.

— Дед сад бацај, да видим, у име божје; шта је трећи пут.