Čudan svet : roman

4 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

— Шта, ја мог сина богаљем да правим! Петре, тако што немој ми говорити!

—- Истина, онда већ не би био читав човек, но имаде осим тога јошт и другог лека; треба господу подмитити, и то највећма доктора; две три стотињарке, па је готов посао; ако хоћеш, ја ћу те сам куд треба водити.

— Мани се тога, знам ја све те путове, има јошт ту и други, којим мораш ком бравца, ком јуницу дати; а то су, знаш, они који из протикуле ваде, јер ако ти хрђав естрак изваде, не поможе ти нико. Све ја то знам, али и кошта доста, па кади кад не помогне, јер га друге године задрже, а опет начисто искупити га, млого кошта, кућу убија. Та већ шта Бог да, нек будне. Спаси Бог!

— Спаси Бог! — сви из једног гласа наздраве.

Сад се мало расћереташе, и за неко магновење нису терали своју сељачку политику, већ пијући међу собом шале збијају.

Кресовић је био одрешен човек, средњег доба, ислужен војник, прошао је много света, много је којешта научио, и сељани су га радо у нужним стварима упиткивали. Газда велики није био; он са братом имао је само кућицу и фртаљ земље, али зато је добро живео, боље него многи који два фртаља имаду. Петар знао се свуд наћи, он је био и вармеђски пандур две године, знао се око господе савијати и угађати им, па му никада није ништа фалило, живео је боље него многи кнез. И сад би још вармеђски пандур био, само да му се није догодило да му је један ариштанац утекао, који је под његовим чувањем стајао, па су његови душмани изнели да је ариштанца преко мита пропустио; али опет његови пријатељи би се сви за њега заклели да је невин. Доста то, да Петар Кресовић није више пандур, него свој газда, и, као што рекосмо, живи боље него многе веће газде. Ал' бадава, сваки човек има непријатеља, па наравно и наш Кресовић; но ма ко шта каже противу њега, ипак нико ништа противно засведочити не може.

А РУМ