Cvijićeva knjiga

68 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

дубину, кречњачке стене избијају на површину, „расту“ како се каже у динарском карсту; сухомеђине се растуре. Треба их одржавати и обнављати. Сеоске куће су на странама великих вртача и увала или су поређане по ивици поља; у првом случају, да не би заузимале зиратну земљу, у другом, осим тога, да не би биле захваћене поплавама које наступају сваке године.

Зиратне површине често сасвим мале, покривене црвеницом, у повољном положају, под утицајем медитеранске климе, врло су издашне и дају сочне и мирисне плодове. Исто је тако и са пашњацима, нарочито на падинама према Јадранском Мору, аи у залеђу кад су заклоњени од хладних ветрова: трава и жбуње по стеновитим пукотинама такође су сочни и мирисни и врло хранљиви за овце и козе; тиме се може објаснити што је месо оваца и коза изврсног квалитета, нарочито јагњеће.

Али сва су ова средства за живот јако ограничена, и због тога густина становништва у динарском карсту не прелази 15—20 становника на један кв. километар.

Оскудица воде.

Поред оскудице у зиратној земљи у многим областима осећа се оскудица у води: на карсним платоима и површинама скоро никако нема извора. Нема дакле пијаће воде ни за људе ни за стоку. Има, истина, овде онде слабих извора у интеркалацијама доломита, на додиру чистог кречњака са лапоровитим, чак и у кречњачким плазинама (те слабе изворе зову кашљув и капница). Поред тога има у компактном кречњаку излоканости облика карлице или џбања у којима се скупља атмосферска вода, и зову их каменице, покривају их каменим плочама да вода не испари. Пастири у планинама наносе снег у вртаче и прекрију га сламом или лишћем да би се и преко лета одржао. Они праве примитивне резервоаре за воду на тај начин што нанесу глине у вртачу где затворе овце неколико