Cvijićeva knjiga

70 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

водених басена њених, и тако се снабдевали водом.) Исто се ради и у неким другим карсним пределима.

Има карсних предела где нема ни ових залиха воде, али има извора, који су удаљени од села 12—15 километара, добро познати и јако цењени. Да би се снабдели водом за више дана сељаци организују праве експедиције. Групе људи и жена са коњима и магарцима на које су натоварене мешине, а нарочито узанн а дугачки бурићи, крећу се на извор, гонећи и стоку коју такође треба напојити. Дошавши на извор, они налазе ту људе из других села. Скоро све становништво и многобројна стада скупљају се око извора. Ја сам видео у септембру 1898. године око извора Лукавца у Поповом Пољу такве караване од више десетина лица и стотине грла стоке. У село се враћају лагано, нарочито стока коју успут напасају. За одлазак и повратак треба често више од једног дана. За време турске владавине, када је у овим пределима било хајдучких чета које је турска војска гонила, хајдуци и Турци походили су често ове ретке изворе и најчувеније чатрње. Они су ту баш тражили једни друге и заметали бојеве који су опевани у многим народним песмама, бојеви код „воде чатрње“.

Супротно другим карсним областима и свима напред описаним процесима, има у западној Босни једно поље, Равно, у коме је највећа оскудица воде зими. На дну овог поља нема ни једног извора, али има једна стална речица (Вођеница) чија је изворишна челенка у шкриљцима и доломитима, далеко од Равног. Становништво се бави о овој реци: да би јој одржали ток, затворили су неке поноре у њеном кориту и прокопали нове делове корита да је одврате од других понора; на тај начин успели су да имају воде лети. Али зими, како је дно поља на висини од скоро 1.200 метара, плитка река замрзне се до дна; тако становништво остане и без једине воде коју лети има. ИМ, да би се снабдели

у рле Енге дез Негтодћит5 Кгајп. ТУ, 3; с. 556,