Cvijićeva knjiga

74 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

под утицајем чудних карсних појава, као што су реке које пониру и опет се појављују, мрачне пећине са блиставим сталактитима, отворене јаме „у које се може пасти у бездан до на другу страну земље“, и друге; њихове приче и легенде често су надахнуте овим утицајима. Треба томе још додати да је и ваздух чист, прозрачан, ведар јер нема бара и испарења, изузимајући неке делове поља. То се јасно види за време киша, у јесен и пролеће, када пљускови трају по неколико дана. Тада избијају извори готово дуж сваке пукотине, чак и на путу, а понекад и у кућама; набујају потоци који су иначе суви. Али већ неколико часова после кише, све се стиша: виловити потоци и извори пресуше; не остане нигде баре, сва кишница оде у поноре и пукотине, и човек може шетати а да се ни најмање не укаља, као по градовима који су најбоље каналисани и калдрмисани. Насупрот земљишту које је састављено од непропустљивих стена, овде је дакле све чисто и без баруштина. Скоро нема влаге у ваздуху чија се чистоћа и свежина јако осећа и благотворно утиче на здравље становништва.

Услед ових узрока, развило се у динарском карсту врло здраво становништво, уз то једно од најплоднијих у Европи; многе жене у црногорском и херцеговачком карсту родиле су по 15—20 деце. Животна средства међутим не одговарају знатном увећавању становништва. Да би се савладале материјалне тешколе које потичу из саме природе карста, развило се двојако кретање, које се врши скоро сваке године: сточарска кретања и исељавања.

У већини крајева, нарочито у области медитеранске климе, нема лети довољно паше, ни за овце које се због тога редовно гоне у зелене планине у загорју, а нарочито у централну и источну Босну. Раније, када су имали више оваца, кретање се вршило и зими, према Посавини и Подунављу, јер нису могли имати ни довољно зимске хране за стоку.

Због прираштаја становништва један његов део принуђен је да се исељава да би други део