Cvijićeva knjiga

5 КАРСТ И ЧОВЕК

могао живети од оно мало средстава за живот која карст даје. То је један од најјачих узрока који је у току векова изазивао велике миграције становника динарског карста у Србију и јужнословенске земље на левој страни Саве и Дунава. Значајне су последице ових миграција у етнографсмом, лингвистичком и националном погледу.

Ова кретања су се појачавала у току сушних година које се у карсту јаче осете него у другим теренима. Суша, које има и обичних година, постаје тада претерана. Испари потпуно и оно мало влаге што се сачувало у црвеници која се накупила било у пукотинама кречњака било на дну вртача; чак се јако исуше и дна карсних поља. Жита изгоре или закржљају. Жетва пропадне као и пашњаци и ливаде, које су и иначе мале и недовољне. Ни ретко становништво (15—20 на једном кв. километру) нема средстава за живот ни за себе ни за стоку. Ово подстиче на велике миграције и на сточарска кретања која се такође преобраћају и у коначно исељавање; услед тога се у динарским крајевима становништво врло прореди а сточарство опадне.

Пространа карсна област као целина чинила је највећу препреку утицајима са стране, а велике затворене депресије знатно су помогле да се поједине области изолују. Таква је била улога динарског карста у току историских времена: он је представљао широку прегачу преко које се (изузев римско доба) једва могло прелазити све до последњих деценија, када су саграђени трансверзални путеви од Јадранског Мора према залеђу. Освајачи, сеобе народа, цивилизације које су долазиле са јадранске обале, заустављали су се на првој карсној пречази, голој, стеновитој и без животних средстава. У карсним областима се одржао дуго времена најчистији патријархални живот на Балканском Полуострву. Карсна тврђава Стара Црна Гора одупрла се освајању у многоме благодарећи карсној природи земљишта, која отежава продирање а лако