Cvijićeva knjiga

0 ИСЕЉАВАЊУ БОСАНСКИХ МУХАМЕДАНАЦА 87

се обрадовали, као да су некога свога срели, кад су видели људе који говоре њихов језик и познају њихове крајеве. Видео сам их насељене чак иу Еласони, у Тесалији, према грчкој граници.

За ове мухаџире се не може рећи да су премештени у сасвим стране и по природи битно друкчије земље, али је њихова беда ипак неизмерна. Код врло многих се носталгија развила до праве болести; то се више осећа на беговима и сељацима, мање на варошанима, који су се као такви из Босне иселили. Сељак и бег воле синор своје земље, и после много година описују га како изгледа и како у пролеће мирише жбуње, које је по њему избило; сећају се сваке воћке, коју су садили и калемили, сваког дрвета, гајева и гора, бразда и травки, које су ралицом превртали и као да још осећају мирис своје узоране земље. Чежња и бол се попну до манитости, кад почну уз то изазивати успомене и говорити о животу и обичајима своје земље, који су несравњиви и према којима је све ово што сад раде само јад и беда.

Иде им врло рђаво. Сваки извежбанији путник може унапред да позна у варошима Старе Србије и Македоније махале босанских мухаџира: по оронулим и посрнулим кућама, које изгледају као да су напуштене, по дроњавом оделу људи и жена и по општој запарложености; утисак је такав као да све што видите говори и виче: ми смо остављени и запуштени и хоћемо да се запарложимо и затремо. Од људи, који су по босанским варошима били окретни трговци, није се одржао ни један од сто, и пада у очи да ти, што су се одржали и напредовали, махом су били лиферанти турске војске. Познао сам велики број турских чиновника и међу њима нисам нашао ниједног босанског мухаџира, који би више стојао на такозваним степеницама чиновничке хијерархије. Али их је врло много међу суваријама и заптијама (турски жандарми); ако могу судити по онима што су мене пратили, они чине више од половине. жандарма европске Турске,