Cvijićeva knjiga

88 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

Потомака првих босанских мухаџира има доста међу официрима. По мојим обавештењима у турској војсци има преко 300 официра нашега језика, међу којима је неколико генерала; истина је знатан број од њих из Новопазарског Санџака. Као да је војска једина струка у којој и босански мухаџири напредују. Они од њих који су свршили турске војничке школе знају турски, али међу собом говоре српски и сви га беспрекорно знају. Муче се само са речима нашега језика, које су производ више културе и нових потреба.

Једнога јутра у априлу ове године дошао сам из Пазара или Јениџе-Вардара у јужној Македонији на железничку станицу Топчин да ухватим воз који иде од Солуна за Београд. Изненади ме кад на станици угледам једног средовечног Босанца са булом. То није правац у коме се они сада крећу; они иду обрнуто од Београда Солуну. Чим сам га српски ословио, он се за мене привезао. То је збиља мухаџир који се враћа у Босну. Иселио се са женом и четворо деце пре двадесет година, и био је имућан. Деца му умирала и зато је мењао места по јужној Македонији. На послетку је остао и без деце и без игде ичега. Морао је радити као аргат и допирао је тако до Цариграда. Био је још сачувао речитост Босанаца, и представио ми је живо и са сузним очима не само материјалне невоље, већ и онај дубоки бол, који туђина и заблуда у човеку остављају. Тај зна да су Турци, прави Гурци, нешто сасвим друго но што је он и да онс њима нема ништа друго заједничко, осим вере. Њему је сада јасно да смо му ми ближи но Османлије. Овај пропали човек враћа се у Босну да тамо само умре, и то на наваљивање своје жене, која плаче за својом кућом двадесет година. Узда се у сроднике, који су у Босни остали. Кад би било по његовој вољи, он се не би враћао, јер не може од стида и срамоте. Кад сам му напоменуо да другима у Босни говори да се не селе и да им несрећу на себи докаже, он се само ударао по глави и викао: тврде

«