Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 4?.

Оглас са двери.

Под овим именом разумијевам један особити обичај, који је до скора постојао у Босни и Херцеговини, и који можда још и сад ђе-ђе постоји. Вриједно је да га донесе наш „Дабробосански Источник" ради незаборавља, те мислим да ће интересирати и оне, који за њега нијесу прије чули. ГГрије него што опишем тај лијепи обичај, морам најприје споменути оно, што је шњиме у тијесној свези, или оно, због чега је тај обичај управо и постао. Познато је већ, какве клетве или проклињања, постоје у нашем народу, а има их код свијех народа. ЕБих изазивају врући темпераменти, слабо васпитање, и љутње, кад се коме учини каква неправда, било у губитку парнице, било због учињене штете и одштете, било у нарушењу части увредом, и т. д. Кад већ побјеђени и слаби, не може јачему и хитријему да одоли, онда га он предава невидимој власти, да се за њега освети, и да му се то и то догоди. Између многијех клетава и проклињања, да споменем само ове, које неразборита чељад просипљу у својој срчби и осветљивости: „Не живио, да Бог да!" „Мајка му у мртве очи по гледала!" „Свпјећа му се утрнула!" „П1л.еме му се ископало!" „Тешкијех рана допануо!" „Проклета му душа"! „Од Бога му тешко"! „Жив се распадао"! „С душом се не растао" ! „У земљи се не распао"! „Земља му кости изметала" ! „Душа му раја не виђела"! и т. д. Осим овијех проклињања, у старија доба многи су и по монастирима држали тако звана „Клетвена Денија" на непознатога крвника, или крадл.ивца, или палиоца, и т. д. не би ли га Бог „обејанио" (открио) Такову клетав памтим да је држао у свима херцеговачким монастирима, покојни Ћетко Радовић, кад му је неки Турчин убио ноћу у воденици сина на женитбу, и веле да је онај Турчин поманитао, и у лудилу скончао. Шта су, и какве молитве стари калуђери читали на тијем „Клетвеним Денијама", ја управо не знам. Осим поменутих клетава, има још и родитељскијех, које по природи нијесу са срца, „устима куне, а срцем не жели", — осим за велику увреду, за крупну непослушност према родитељима, особито ако их у старости и нужди оставе без своје синовне потпоре. У тијем случајевима можда родитељи баш и са срца „у камен туку" и просипљу клетву на своју ђецу, што су врло ријетки случајеви. Али и једне и друге и треће клетве и анатеме наша црква забраљује, и осуђује, јер стоје у опријеци према св. Јеванђелију. Спа-

ситељ је јасно казао: Ко вас проклиње, ви њега благосиљајте. Добро чините онима који вама чине зло, и молите се Богу за оне који васмрзе и напаствују. Ко вас каменом, ви њега хљебом-, једном ријечи: „Љубите ваше непријатеље". Небесни учитељ дао нам је и у томе најбољи примјер. Кад је рањен и крвав, а у тешким мукама висио на крсту, Он је молио Оца небеснога, да опрости његовијем мучитељима. Дакле они, који друге проклињу, врло гријеше пред Богом. Гријеше и зато, јер Бог неће ни њихове гријехове опростити, ако су јогунасти и несклони, да опросте увреде својим ближњима: Ашче нв ошиушчаете человјеком согрјешенија их, неће ни Отац небесни опростити вама ваша сагрјешења. Ако баш човјек, у великој својој љутњи, принуђен буде за велику увреду нешто рећи, довољно је ако каже: „Бог му платио"! „Бог му по правди судио"! Али би опет боље било реки: „Бог му опростио"! Сад о „Огласу са двери". —У народу нашем још се чује ова лијепа изрека, а уза њу још љепша и Богу пријатнија молитва: „Тешко омраженоме, и не помиреноме"! „Сачувај ме Боже тешка бола и дугачка лога"! „Недај ми Боже смрти без покоја"! (Несто се рекне и „без покајања"). С тијем изрекама побожни Хришћанин очевидно има тежњу и жељу, да прије смрти и поласка на онај свијет, учини рачун о својим дјелима на овом евијету, да се у топлој молитви и искреној исповједи пред духовним љекаром покаје, и помири с Богом, са ближњима и са својом савјешћу, па пун љубави, вјере и наде на милост Божију, да ће бити учасник у царству вјечне славе, он се лакше опрости са овијем лажнијем и краткијем животом. — Али многи људи пођу без те спреме, јер док су здрави и у добру стању, они и не мисле да ће умријети; не пада им на ум најпрешнија дужност — сеоба у вјечност; када ваља једном умријети и Богу рачун дати, ђе не ће помоћи ни сребро ни злато: „Земља јеси, у земљу ћеш поћи". Неки опет дођу на ту добру мисао тек по невољи, и чак у једанаестом часу, — на самртној постељи; и то онда, ако тешко и дуго болују, па не могу ни да оздраве, нити да се с душом раставе: „Душу Богу дава, а Бог му је неће". У такоме стању, неки су молили, „да им служећи духовник учини оглас са двери". Такове огласе ја сам чуо више пута у Мостару од покојнога архимандрита Памучине, а у Сарајеву од још живећијех протојереа о. СтеФана Баковића и о. Герасима Лалића; а оглашава ли су их овим редом;