Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 36. Д.-Е.

ништа у срцима данашњег свијета, ком је правидо: „устани ти да еједнем ја". Требало би да таквог стања нестане али с дана у дан оно се погоршава. Па када се промислимо о свему, долазимо до увјерења да смо данас ми који се Христјани зовемо, у ствари далеко од тогиимена спасоносног. — За то требамо на сваки начин са свим силама и срествима порадити па да у наша срца усадимо оно осјећање у благочестију и страху Вожијем, какво се захтјева од благочестивог Хришћанина, те да тако задобијемо снагу

;точник в Р . 1 чувати нашу православну вјеру, коју су наши предци и праоци — стари Срби са крвљу утврдили и нама у аманет предали — јер је она и наш језик, народност и обичаје учувала. Требамо дакле сљедовати учењу св. Енагфеља па ћемо се спасти од сваке пропасти душевне и тјелесне, а уједно послужити за добар примјер потомцима — у добром дјелу и благодјетељи; и Бог ће нас благословити сваком срећом и нас и наше потомство! Извео: Архим. Венијамин.

Бесједа на Богојавленије.

(Говорена 1888.)

Сеј јест Син мој возљубљени, о немже бдаговолих. (Матеј 3, 17.) Ове свете ријечи, овај радосни и торжанствени глас, чувен је, драга брако, на данашњи дан, а прпје 18 н пб вијекова *) на далеком истоку ■— на ријеци Јордану; чувен је с неба и од самога Бога, створитеља неба и земл.е; чувен је у присуству Јована Претече и то баш у онај час кад је Јован Христа крштавао; чувен је дакле на крштењу Христа— Спаситеља нашег. Христос се дакле, драга брако, данас крстио и на данашњи дан свијету појавпо са својом светом и божанском науком, и отпочео је дјело проповиједања своје високе науке. А прије него што ]е отпочео дјело проповиједања, и прије но што се бијаше навршило вријеме да се то дјело отпочне, Исус Христос жпвио је у Назарету галилејском, гдје „расшјаше, и крјепљашесја духом, ишолњајасја иремудросши" : (Лука 2, 40.). А када се наврши врпјеме, када Исусу бијаше 30 година, када је већ требао да отпочне велико предузеће своје; тада — у то вријеме јавља се у пустињи јорданској као „ деница солнца " Јован Претеча, који се прије Христа појавио и који је припремао срца љуцка за науку Христа Спаситеља — припремао их је са ријечима: „ Покајтесја приближибосја царствије небесноје". (Матеј 3, 2.). Глас вапијућег у пустињи Јована чувен ]е, — одјекнуо је и разнио се на све стране земље јудејске. И збиља многи је народ поврвио на Јордан Јовану да се покају п крсте крштењем „покајања". У гомилама тога народа дошао је на обале рпјеке Јордана и Господ наш Исус Христос, и тражио је од Јована да се крсти.

*) Од крштења је Христовог до данас 1857. година. дакде 18 и по вијекова, мадо више. Дисаи,.

Но св. Јован као пророк знајући по упуству Духа светог да је он Спаситељ свијета, безгрјешни син Божи, и да је чист од сваког гријеха, па према томе кад није грјешан, то му није ни нужно Јованово крштење покајања. Знајући велим све то Јован Претеча, смјерно се пред њим поклања и каже му: г Аз шребују тобоју кресшишисја, и ши ли грјадеши ко мње*. Али овај, којиједошао Ђ исшлниши всјаку иравду а и све што су о њему пророци прорекли; — који је оставио небо из љубави према нама, и који је примио на себе тјело човјечије само да спасе човјека, — он није хтјео а да не испуни опредјелење правде Божије, јер он се не крштава зато што му је требало крштење крштење се свршава „во осшавленије грјехов ", а Он је био чист од сваког гријеха, — него се крштава, да дарује води дар освећења, и да својим примјером освети тајну крштења, која нас данас при нашем крштењу као „ бања шаеи бишија" (Тит. 3, 5.) обнавља духом светим и препорађа природу нашу. Зато је Исус Христос загазио са Јованом у ријеку, а таласи јордански примили су божанствено тјело Његово. Смјерни Претеча послушао је ријечи Господа свога, и погрузио је Исуса у воду, али у исто вријеме и премишљао је о том: Ђ како руку иоложит раб на владику" ? Но баш кад Јован бијаше подигао руку да водом полије главу Христову, тада заигра ријека јорданска, заустави се и престаде тећи природним током својим, зауставц је сила онога, који у њу ступио бијаше. У исти мах отворише се небеса, Дух свети у виду голуба сиђе на Христа, а глас Бога Оца загрмље над водама јорданским: п Сеј јест син мој возљубљени, о немже благоволих и . — („То је Син Мој љубазни који ми је по вољи").