Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 54.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 4.

ваљала дјела, чита ће све редом што почини да унесрећи свога рођеног брата по Христу и ио крви. Овде ће среброљубац виђети сва своја недјела што иочиии, а да би само свој несити трбух наситио. Овде на овом светом часном крсту, урезан ће бити гријех оговарања и лагања, на њему ће бити крв братинска, што проли несретни грјешник, да угоди себн и својој сујети и гордости. На њему ће се уставити многа сиротинска суза, што их иаћера неправда и насиље зликоваца људи. Боже сачувај нас од овога. А.Г на овом истом крсту сјаће се н добра дјела правијех, истинитијех п добријех христијана! Но света наша православна црква принијела је и данас а приносиће п до конца вијека безкрвну жртву на овом светом мјесту и по свему православном свпјету, и одаслала топле молитве и вапаје до трона Бога свевишњега, да бп сачувао све вјерне хришћане од душевне нро-

иасти, п да би дао сваком иоједином моћ и снагу, како би све тешкоће овоземаљског живота претурили цјели и душевно здрави. Она једнако позива све вјерне евоје да се иокају и да пођу путем Христа Спаситеља, тако нам је ево дошао овај свети пост и ове године с позивом покајтееја, и оставите дјела таме а пођите путем свјетлоети, да се ходећи тим путем удостојите вјечног живота у царству небесном. И дај Боже! усади сваком од нас гријешнијех твојпјех слугу клицу покајања, да би тако чистом душом и савјешћу, здравим, снажним и бодрим духом дочекали нразник свјетлог Христовог васкреееннја, сада ове — и сваке будуће године во вјеки вјеков. Амин. Д- Тл зла. П. Лапчевић, свештеник.

Св. Ваеилије велики.

Свети Василије велики, којег успомену православна црква празднује 1. Јануара сваке године, родио се је у Кесарији палестинској у 328 години пос. хр. а тамо је и умро 379 г. у 52 години свога живота. Њега није елужило кријепко здравље, јер борба — коју је морао поднијети — односила се је важним обвезама, што му православна црква налагаше у знатној мјери, те и то доста скраћивало је дане његова живота. Како са очине стране тако и стране матере његове, он је припадао најстаријим и најважнијим племенима кесаријским. Отац његов заузимао је положај у војеној и адмиииетративној дужности, одликујући се увијек истинитим благочестијем и иравослављем; и својим трудом и страдањима млого је христијанству н православној цркви прнвриједио. У родитеља св. Василија било је десетеро дијеце, међу којима је св. Василије најстарији био. Љегови родитељи постарали су се дати му још у дијетињству, што је најпрече, а то је „ираво христијанско вастштање." Они су у ум н срце његово дубоко усадили сјемење Еванђелске Истине, које ее тврдо укоријенило, узрасло и обилатог плода донијело, родитељнма на родост, ближњима, вјери и православној цркви на корист, а све у славу Божију. Св. Василије упућен од својиех родитеља, највише заузимао се је за судбу православнс цркве и био је живи поборник њен, па с тога њему је придодато „велики", као што је заиста, и подпуно био достојан овог наименовања. Св. Василије био је велики и по своме знању и наукама. Кесарија се тада славила са

својим многобројним учевним заводима ; Васи.шје пх је свију прошао, у свима слушао задатке и ноуке знаменитих учитеља. Затим се он упутио у Константинопол (Цариград), који је тек у то вријеме постао престолницом иеточне Империје (царевине). Тамо је било најзнатнпјех „учитеља ФилосоФије", а св. Васнлпје трудећи се да придобпје науку и да се обогати знањем, користовао се је таким ријетким људима, и изучио је све, колико је могао од њих чути и научити. Послије тога, пошто је неко вријеме у Царпграду пробавио, он се дигне и оде у Атину 1 (Грчку), која се славпла као средиште и нзвор тадашњег цијелог свијета п велпке науке. Овдје је он добио моГућност, да се усаврши у науци и знању, и када је свој ум обогатио многим знањем и умјетностима, он поелије тога себе посвети нажљивом пзучмвању светог писма. И доиста ни један између тадашњих служатеља црквених није ј се могао с њиме сравнити. Особиту је корист његова ученост принијела цркви у распрама с Аријанима и другим Јеретицима. Св. Василије вјешт је био тако јасно представити им сву неосновапост и сва нечестива од њих проповједана заблуђења, да више нијесу смјели с њим у распру долазити, будући нијесу били у стању одговарати му на необорива доказивања, с којима је он ломио и кршио њиова лажна учења; и тако кад би се он истакао да заштићава и брани велику истину божијег писма, тада бн њиови лаживи ; учитељи од њега бјежали, као Филистимљаии од Давида посље нобједе над Голијатом. Такијем начином св. Василије ностао је и стајао као врховна глава над свим њему сувременом покољењу, па је ли зачудо што су га назвали великим ?