Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 4.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 55.

Величина св. Василија састојала се такођер и у његовом благочестију. Ми то његово благочестије видимо у његовој иеобичиој простоти и самоодречењу. Он је ироводио скромИи начии живота, и ни на једну минуту није заборављао ријечи Христа спаситеља што је самом себи говорио : „лисице имају своје јазбине — пећине — и небесне птице своја гнијезда, а син човјечији нејма ђе главе склонити". И ако Господ није требовао од својих ученика, таквог истог начина живота, али св. Василије држао је, да „ученик нејма бпти већп од учитеља и слуга већи од свог господара". А он је желио пребивати у духу Хрпстовом, сљедовати стопама његовијем и живити и радити ио могућности сходно томе, како је он живио и радио. Дом св. Василија одликовао се највећом простотом. Св. Василије иије дозвољавао себи имати више од једне хаљине одијела, па и та једнабила бп свакад без икаквог украшења. Он није у посљедњима налазио никакве корпсти и свакад је спомињао ријечи Исусове : „Ако ко хоће мој ученик бити, нека узме крст свој па сљедује замном". Благочестије св. Василија ноказивало се и у чињеном милосердију. Отац његов био је врло богат н пред смрт своју раздијелио је своје имање међу с.војом дјецом, и евако од њих добило је богато насљедије. Св. Василије одијелио је знамениту част свога имања у корист снромаха, а у 359. години, у време силне и велике глади, која је у том иредјелу свирјепствовала, продао је и остатак свога имања, и од те нродаје примљене иовце употребио је на благотворне цјељи. Раздијелио је таковим начином све што је имао своје, али видеЈуи, да нужда окружавајућих га бједних сиромаха, ни издалека још није подмирена, он се обратио богатпјем члановима цркве, која је повјерена његовом старању, н није нрестао од своје намјере и присиљавања дотле, док није добио пристуна у њихова срца, и док није добио свега, колико му је нужно бнло за олакшање бједног стања сиромасима, који страдају и пате. Тада је он сабрао све гладујуће од сваког нола и узраста и милостиво их подмирио најпотребнијом храном и т. д. За тијем номоћу својнх другова, он је устројно — сазпдати дао — за градом један велики „сиромашки дом" — болницу, — и у њега смјестио све болесне, слијепе, сакате, хроме и престарјеле, ђе еу сви билн подмирени и окружени њежном иослугом тако, да ни у чему оскудице нијесу трпнли. Св. Василије у свако доба бно је готов и сам собом послужити страдалницима, који су били у тај завод смјештени, и без икакве сумње, то нам доставјерно и подиуно казује о његовом великом благочестију. Мп можемо увпдити и друге доказе благочестија св. Василија у његовом одречењу и презирању свијетскије блага и грамзења. Стуиивши у ред црквених дјелатеља, он се одрекао свн-

јетске сујете и наслађивања, бивши убјеђен, да свијет и црква немогу се снојити у њиховим руководећим их начелима, и нитко неможе служити двојици господара. Таким начином признајући јединога Христа својим учитељем, св. Василије није донуштао да би свијет могао с њим завладати, јер је вјеровао у истините ријећи апостолске: „ко има да љуби свијет, у тог нејма љубави отеческе." Велики јс био св. Василије и по користи, коју је цриносио цркви и њеним синовима. Свршивши занимање с наукама, он се повратио у своје рођено мјесто Кесарију, и неколике године занимајући се адвокациом, у којој се је користовао необичним уепјехом. Но наскоро, подобна занимања, која се нијесу могла сагласити с његовим ревностним тежњама христјанства, нашкодили су му. Тада се он удаљио у горњу област свога предјела — провпнције — и тамо установио манастир, ђе је себе посветио молитви, посту н пзучавању светог писма; њему се придружи неколико младих људи, које је он почео ирпуготављати к свештеничком дјелању. Послије неколико година пробављених таким начином, он се опет повратио у Кесарију, тамо је био обучен у чин Презвитера — свештеника, — и ревностно испуњавао све обреде христјанске дјелателности; док на посљедку, — но смрти Евсевија Епископа кесаријскога, у 369. год. буде изабран за његовог прејемника (епископа). И, заннмајући се с тим разним положајем у цркви, он је у сваком од њих показао неизмјерне заслуге. Велику је корист св. Василије принио и говором својим, пастви својој (народу). Кад би посјећавао болесне и бједне, нрелазећи из куће у кућу, кад би проповједао са црквене катедре пли на отвореном пољу, свакдашњи предмет његових бесједа био је распети Христос, и он је са дивном и чудном силом развијао тај предмет пред својим слушаоцима, — будући је он најкраснорјечпвији проповједник био свога времена, Император Констант био је његовим нроповиједањем усхићен ■— тронут — тако, да му је у Риму подигао статуу — споменик или кии — од бронзе у наравној величини, и на нодножију исте ставио ељедећи надпис: „Рим, царица престола Василију, цару краснорјечија." По казивању његових сувременика, он се могао и знао принаравити сдушаоцима, да никад ништа није говорио таково штогод, што најпрости невјежа између њих неби могао разумјети, и што неби нривело у усхићење и најизображенијега човека, — тако је он својим краснорјечијем превазишао све друге ораторе (говорнике). Но св. Василије био је користан не само рјечима него и дјелом. То, чему је учио његов краснорјечиви глас, он се но томе и владао кроз цијели свој свети жпвот. Проповјед и владање његово представљали су од себе предивну армонпју. За њега би се праведно могло казати, да