Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 8

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 1.

срества ; но има нешто друго чиме ће показит, да је иријател. науке. Наше сриске, вјероисповједне школе не само, да се не подижу, но и падају из дана у дан. Ту српски свјсштеник не смије изостати; а ако изостане звслужио је нападањс и гријех не само овог но и оног свијета, а највише пред олтаром на коме мирише тамјан који Србина опомињс: чувај своје, у томе ти је спас, ако нећеш да будсш репа без корјена а и туђн слуга, туђа поруга коме се неће повјерити да чува пи туђе, кад није умио своје, и то нсшто најсветије. Нска свештеншг буде онђе и са онима,

који раде на образовању нашег подмлатка у православном и српском духу, у чието српској школи а нз српске књиге, која је пнсана српском руком, а за српску душу н срце. Кад овђе буде свјештеник, нећете га нападатп ? Јели де! ? И ја вам вјерујем, али само сокачка грдња мора престати па да то наступн. Пођс ли свјештеник овом стазом на сусрет своме народу, превући ће завјесу преко својпх нсдостатака; заборавнли наш иарод нападања на свештеника због његовог не знања, \'мро је пут ка љепшем животу, и л.егппем задово.вном животу. (Наставиће се.)

ТТоказивање пута у царство иебеско. Бесједа православним Хришћанима. Од митрополита Инокентија. (Слободан превод с руског.)

Увод, Лзуди су створени да једино живе с Богом и у Богу, а нијесу створени да живе животом животиња, које по својој смрти посве угину; живот л.уди није одређен само за овај свијет кроз сто и хиљаду година, него су опредијељени да живе вјечнијем животом на другом свијету. Живљети вјечно и живљети с Богои и у Богу могу само јединн Хришћани т. ј. они л>уди, који право и истинито вјерују у Исуса Христа. Човјек, па ма ко он био, жели и тражи себи напретка и среће. Човјеку је прирођено чувство да жели сам себи добро и да тежи к својем напретку и лакшем начину живота; па с тога што је такво чувство прирођено, изгледа као да оно и ннје гријех или погрјешка. Али треба знати, да се једино овдје на земљп није налазило, не налазн се нн данас, па неће се нигда ни наћи нити постићи права срећа и нотпуно задовољство с тога, што се све наше право задовољство и нстинска срећа находе у само у Богу; па за то нико и нигда нити је нашао нити може наћн осим Бога праву срећу, потпуно и савршено задово.нство. Срце наше у овоме животу ничим другијем не може се испунити до ли једино Богом; нити има, ко би осим њега могао да потпуно задовол>и наше жсл.е. Само је вода право и једино средство, којим се пожар трне, а не маслом или смолом; па тако исто жеље човјечијега срца

не може да засити благо овога свијета, јер је једино божија благодат право средство, којијем се гаеи жеђ нашпјех жеља. Свака етвар, за којом чезнемо и коју би смо ради били имати, само нам се дотлен допада, док је не добијсмо у своје руке ; а кад је се једном дочепамо, брзо је се наситимо а још брже нам омрзне. Или: нама се чини да је само оно добро, за чим незнамо и што још немамо; а све оно, што нмамо, па ма да је и најбоље, нли нам је мало, илп нас не занима. Најбољи је томе примјер цар Соломон, који је, као што јс познато, био тако богат, да је све домаће поеуђе имао од чпстога злата, п толико мудар, да су ц сами цареви долазили, да слушају његове науке у иричама и загонеткама; па оспм тога свсга, још је био и тако славан, да су га се бојали и његови непријатељи; па и ако је сио мудрији и силнији од свију вршњака својега времена, ушљед чега је могао задово.мгги свјема својијем жељама, и захтјевима, да готово не бијаше ништа на свијету, што не би имао или да не бп могао набавити; то и опет, не могаше задовољити жељама својега срца, које га тиштаху и мучијаху много више, него ли би кињиле обична човјека. Па пошто је све на овоме свијету опрбао, најпослије рече у својему пнсму: Све је на овом свијету ништавно, јер нема ништа што бн могло заситити наше жеље. Ми смо овдје на земљи као странци, дбшле и путници, као гости, којијех је прави дом п