Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б. ИСТОЧНИЕ

Стр. 8б

К-крМ НЕКОЗМОЖНО Кгодити БогВ" (Римљ. 14. гл. 23 стих). Тако Исус Христос иоучавајући иарод. увјек је утврђивао људе у вјери говорећи: да код сваке радње њихове треба да се огледа тврда и постојана вјера, која нам служи као крма на дађи и ноказује иут вјечног спасења. У историји старозавјетне цркве има небројено примјера у којима се показује сталност вјере у Бога. Особито код Аврама, Исака, Јова и други, који су имали чврсто вјере у обећаног Месију — Исуса Христа. Сваки пак листић историје Хришћанске цркве препун је необориви примјера у коме се огледа тврдо постојанство у вјери, и какве су муке и гонења у првим вјековима Хришћанства, —- Хришћани од незнабожачки царева трпјели због сталности у вјери. — Можемо видити л>убезна браћо из ових примјера: За владе свирјепог цара Тројана погинуо је због оданости ка вјери Игњатије Епископ антиохијски и А м о н Епископ јерусалимски и многи други. А за владе грозног тирјана Нерона, осим многих другим жртав^_погинуо је у то врјеме Апостоли Петар и Павле. Први је на крсту разапет, а други мачем посјечен. Кад је ЕпископСикст 11. за врјеме Валеријана доведен на губилиште, ђакон му Л а в р е нтнје мјесто да по наговору свијетиње утече драговољно трчи мјесту ђе је Сикст спаљен и неилаши се смрти која га је одма на том мјесту и постигла. А да би страдајуће Хрпшћане охрабрио у вјери, и улио им још већу наду на Бога, захтјева да му сс и друга страна тјела пече. Св. Ђорђс, због љубави к' Христу и науци његовој, свршава живот у најгрознијим мукама на точку. — Света мученица Текла прва је пролила крв за вјеру Хриетову и дала примјер женском роду. — Мученицу Хотијеру гонили су да се одрекне Христа, но она нпје хтјела, п за то су је бацили у казан гдје је кл.учала

смола и катран, и тако заједно са својим мезимчетом у најгрознијим мукама испусти своју Душу. Из ових до сад наведених примјера, увидилисмо драга браћо, каксгје првих вјекова Хригаћанства постојала тврда вјера, која је доцније и на наше ђедове прешла, са пуном надом у Бога, да ће се послије петстовјековног робовања ослободити од тешког зулума, и прокрчити пута слободи и јединству српском. И заиста нису се преварили у вјери и нади, јер Српство тежећп за слободом — искрсло је као жива ватра, која се под пепелом запретана налазила, те се поново ма и приближно уздигла оној сјнјној прошлости за којом ће ако Бог да бити и у будућности. И с тога браћо! Кад нас Господ Спасител, иозива на спасење, н кад нам за то пружа сва нужна срества помоћу којих се спасти 'можемо, и кад нам се Анђели и светп на небу радују нашем спасењу, а праведни наши очеви очекују нас у вјечном блаженству, онда прегнимо свима силама и докажимо да заиста тежимо не само на привремсно побожно благовање овдје на земл>и, него и вјечном блаженству на небу. Одбацујмо све сујете и страсти овога свијета који су у стању да нас одведу у бездан пропасти. Док смо јоги овдје на земљи, чинимо милостињу свакомс, јер милостиња има крила са којпма се диже у небо и вјечно стоји пред пресголом божијим, како би Он, гледајући наша добра дјела и нас помиловао. Јер и св. писмо незна за већу врлину од милостиње, која би толику моћ имала и за коју Бог обећава толике награде, као за м и л о с т и њ у. А и данашње Еванђеље показује нам примјер мнлостиње, коју је Господ учпнно ожалошћеном родитељу спасивши му сина од тешких мука и невоља. Амин. У Д. Тузли. Написао Љубомир Ракић исп. уч. и свршени богослов.

Показиваље иута у царство пебеско. Бесједа дравославним Хришћанима. Од митрополита Ииокентија. (Слободан превод с руског.) (Наставак)

Сад ћемо впђети и тај сами пут, по ком смо дужни ићи за Исусом Христом. Исус Христос је рекао: Ко хоће да пде за

мном — 1) нека се одрече себе, 2) и узме ској крст, 3) па нек иде за мном. Прва је даклен дужност Хришћанина као