Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 10

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 151

шног и огЉсг непријатеља тјела и крви т. ј. против гријеха, којн је нама овладао. М;ио лн пута у нашем дјеловању диже се гријех противу духа? Неосјећамо лн чеето ту нашу унутрању борбу ? Мало ли кад нротиви се закон савјести наше, противу закона гријеха? „А л и видим, д р у г и з а к о н у у д и м а с в ој и м а" — новикује св. Апостол Павле : „Који се супротн закону ума мојега и заробљава ме законом гријеховннм." (Римл., 7, 23.) Борба дакле и мука тоје лозика, то је застава хришћанина на овом свијету противу гријеха. Заставу ову треба свагда да дижемо и да се сакупљамо под њом, особито пак у ово наше доба, које, ни најмање погријешпли неби, кад би га. назвали: ером моралне и религијозне равнодушности и немарности. Баш је данас вријсме када је по ријечима св. Аностола Павла велика нужда да у з м е м о с в е о р у ж ј е Б о ж н ј е д а би се моглн бранпти" (Ефес, 6, 13.) против непријатеља, који многе и разне учиннвши нам штете, пријети коначно нашем ичрођењу и уништењу; против непријатеља, велим, коме јс нме „дух времена". 0 овом ћу предмету говорити данас — љубезни мојн —погсазујући : у чему сесастоји тај „дух времена" и како га ми дшжемо побити најпоузданије. Познато је —- љубезна моја у Господу чада — да свака ера, свакн вијек признаје нека мање внше, заједничка начела т. ј. основе и правила за расматрање стварп ио земљи и на небу, и шљадујућн неким особитим приволама и намјсрама. Приврженост дакле на све ово зове се праведно „дух времена" ; јербо он обично влада и управља својом ером. Уплив пак те привржености на л.уде ма да је тих и неосјетљив, ипак је он много јак и успјешан. Што је природни ваздух за човјечијо тпјело, то јс „дух времена" за душу. Он је заиста као једна невидљива сила, која оживљава своју еру и њом управља; па се за вријеме дотичне ере све и сва крећу по вољн тог' духа, те тако и мисли људске и осјећаји и воље носе на себи печат „духа врсмена". И може се казати|: да је срећан онај вијек, ког су основе н правила истинита и с' разлогом, ког оејећаји слажу се са људским дужностима и јесу племенити; ког намјере и дјела јесу вриједна за човјечији позив на овом свијету. У таквом случају „дух времена" добар је и моралан ; јер његов небесни дах даје живот на свс и ствара велика и чудесна дјела. Напротив пак несрећан

је онај вијек, ког је дух лукав и изопачен. Тада владајућа начела јесу лажљива и жеље материјалистичне и покварене, а дјелање противно друштвеним дужностима и недостојно за човјека. На велику пак нашу жалост онаки је дух, који влада данашњом нашом епахом. Немислим га осуђивати унапријед, нећу да га опишем из пристрасти као покварена и изопачена; хоћу само да дубље продрем у њсм одгонетајућн и рашчланујући га и тад вјерујем да ће се и сами прпврженнци п обожатељи његови, ако их има и овдје мсђу нама, сложити са мном. Какав је дакле дух нашега времена и то прије свога што се мисли, истраживања, основа и правила данашњег вијека тиче ? По несрећн тај је дух нашег доба превара и лаж, невјерије ц равнодушност. Без сумње је овај вијск у ком ми жпвимо, внјек просвјете, унапређења и развића ; вијек знања, умјетности и вјештпне; могуће да у цјелом току повјеснпце није ниједан други вијек тако развијен био, као што је овај наш девстнассти вијек. Али непобитна јс истина и то: да успоред свега тога напредовања корача из потаје дух лажи и невјерија, дух заблуде и равнодушности. Одавно је већ истина одбјегла од свјетске већине, а на њеном се престолу попела и посадила лаж. Истина је права: да се и данас тражи истина и хвалн се и превазноси више свију осталих земаљских блага, али многи данашњи људи мисле: да се истина налази у неким само наукама, а свс остало што налаже човјечији ум и срце, што налаже откровеноје слово Божије, што учи права ФилосоФија и богословија, то је све, воле они, лаж и у ствари непосгојеће мисли. Оно само вјерују као нстиннто, које подлежи чулама њиховијем, и што могу да разуме средетвом здравог разума. Мишљење дакле проматрање и двоумљење, ортологизам и материјалпзам, то вам је карактер т. ј. обељожије нашег доба. Шта је, веле, Вјера? Шта је Христос? Шта је црква? Какав одношај постоји између човјека и бесмртностп душе? Те на тај начин онп: илп уподобљавају Бога са свјетом, или Га порицају. Религија, веле они дал.е, да је излишна; она је, додају, нека заблуда човјечијег духа; к' тому још: да се је религија породила од људског страха, илп да је плод свсштеиичког насилства. Христос и хришћанска вјсра, настављају они дал.е, не лају ништа у себи надприроднога, илибожан ственога ; вриједност и