Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 196

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 13 и 14

главе одважном и усталачком Вукнпшту краљу и готово све његове силне војске. На Марици би право Косово, којег је пошљедида оно потоње, на којем паде и задња вољом српства крунисана глава, мученика цара и кнеза Лазара. И за Вукашинове доби почеше се силници „отимати о царство", јер не знаду — јадни Уроше! — на коме је царство. „Међу собом хтједоше да се покољу и поморе, и злаћаним да пободу ножим", но у најтежи час јавља се Божија правда и народна воља оличена у идеалу Србиновом —- Марку Краљевићу, који уталожи за тај час разбуктане страсти и врати праведном иресудом „ни по бабн ни по стричевима, већ по правди Бога истинога", замахнуте голе мачеве у њихове корице, и спријечи, да се свети Неманића престо не оскврнп братском и народном крвљу. Великаши су својим необузданим неваљалствима и рђавим, неродољубним дијелима сами спремили пропасг себи, својој власти а с тијем и српској држави, српској слободи и независности. Унутрашњп грађански ратови, трвења и отимања о владалачку круну, моћ и славу, доведоше за кратко вријеме некадашњу силну Душанову царевину на праг варварског освајача, азијатског крст-душмана .... Чудна сутицаја судбине, ваљда јединствене у свијету ! Мишице јунака, које су под Душаном задавале страх и уљевале поштовање, које су проносиле славу српског оружја и прошириле краљевину, те је подигле на степен силне и моћне царевине, господарице готово свега Балкана, — па те исте мишице до неколпко година задавају ју јој смртне ударце, и државу с народом доведе коначној пропасти!! У том мучном и несретном стању, већи дио српског народа видећи грдну провалију у коју ће се кад тад сурвати и поломити брод српске државе, моћи и снаге, очајничЕШ устаје и силом своје народне воље проглашује на збору кнеза

•Лазара господарем и царем свију Срба, у наточ саможивим и обијесним великашима и намјесницима. који се сваки на по се стараше не бирајући срества, како ће се дочепати Душанове круне и његове царевине. Цар Лазар, зар да не би дражио саможиве и силне волпкаше, зваше себе кпезом, и стараше се да поврати држави мир и слогу, срећу и благостање, и да је у потоњем часу спасе од пропасти, али узалуд му је труд, јер : „Великапш, проклете им душе, на комаде раздробише царство", а уз то осили се азијатски душман, па већ погледаше на Србију као на зрелу јабуку, која ће му скоријем у криоце пасти. И објави рат српском гоеподару, кнезу Лазару. Тужна је и жалосна појава, да је пред тако великом опасношћу српско чувство, српски понос и родољубље код многијех „обијесних" мртвијем сном заспало, да га ни позив Лазарев на општи отпор против з^једничког непријатеља, па ни страшна клетва не мога тргнути и иза сна пренути. Залуд .1азар кличе : „Ко је Србин и ерпскога рода, и од српске крви и кољена, а не дош'о на бој на Косово : не имао од срца порода, ни мушкога ни дјевојачког! Од руке му ништа не родило, рујно вино и шеннца бјела! Рђом кап'о док му је кољена!!" Очајан је то позив, страшна је то клетва, зкалостан је и несретан час који ју изазва; то је глас потоњи, који позива на борбу за срећу и спас своје домовине; и за њ ,,ил' ко хаје, ил' не хаје." По неки се скањују, а по неки шурују с душманином како ће што прије да оборе Дазара а с њим и народну срећу. 0 грозно славољубље, доклен ли не доводиш! Ти си искоиало гроб, у који се стровали српско сунце самосталности и слободе!