Dabro-bosanski Istočnik

V

Бр.13 п 14

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 197

Дазар с иекупљеном војском, маленом али пуном зкарка родољубља и пожртвовањч, изилази на сусрет страганој олуји, да се с њом огдеда на бојном пол.у — у борби на смрт и живот. И запођеде се страшна борба и отвори се покољ и окршај, и поломигае се коњи и јунацн .... „Бојак је страшан, бојак витешки", иун поноса и ратничке славе, јрр се достојно сахрањивагае српска круна. Срби изгубигае битку, али је и душманин скупо плати. Лазар, Југ Богдан, Обилић и Југовићи, и сва кита дичнијехјунака, витезова, с одабраном војском изумријеше у том страшном окргаају, борећи се „за крст часни и слободу златну". На Косову се покоси српека снага, у основу ее ражљуља српска самосталност и нар >дна слобода, и кроз не пуно стољеће утону сунце српске славе, моћи н слободе, и сурва се у понор пропасти. Тавна ноћ робовања прекри српско небо, а мјесто пјесме, веселе дике, и поклика, јуначког дозива, разлијегаше се по српскпм брдима рика и лавеж дивљијех звјерова, измијешана с лелеком тужна робља и јуначком јеком очајног срца. Српски народ постаде „Сирак тужан без нигдје ни кога", туђе робље, туђа имовина. Остављен, потиштен, прогањан, као ловци што звјерку гоне; братимљаше се с горам и звјеровима, или остављаше милу домовину, па се сел.аше у хрншћански туђи евијет, да тамо потражи склоништа јуначкој глави, и да отлен ради о освети, — јуначкој дики, и слободи својег кућишта. Србнн се потуцаше од немила до недрага, пригрливши уза срце гусле јаворове, на којима опјеваше стару славу и величину, и своју жалосну судбину, тражећи на струнама њиховим лијека рањену срцу и мелема ббној души; њима је живио, њиховом јеком дисао, њиховим ее пјеснама хранио и храбрио да не клоне, да не малакше у данима тешке борбе за вјеру, народност, образ и поштени глас. Борио се и одржао се . , . .

Косовска пропаст пуна је за нас поуке, и тешко да има Србина, којп не би знао : гата је и каква је значаја по нас Косово поље; шта лп је и какав ли један, Видов-дан"? Ко би могао заборавити да је Косово гробница српске славе п величине, слободе и самосталностп — живота?! То је гробница не само нолнтичног живота већ и душевног. Па и по западни свијет косовска бнтка н српска пропаст од већег је замашлја, него што се у први мах видјело. Да неби Марице и Косова, гдје би данас Србин био, и на каквој впсинн у културном погледу, и од какве би важности била у колу проевнјећених држава и наша српска, — да се нешто до данас одржала ? ! Видов-дан је велики дан по наш народ, и поред Марице ваљда највећи и најстрашнији дан у српској историји. за то, што су му огромне, страховите и непрегледне пошљедице његове. Оно је свједок славних дјела одличних и правих родољуба; оно је свједок гадног п подлог пздајства, грамзљивости, завнсти и неслоге; оно је евједок великих и јуначкнх дјела српских витезова и свједок кукавичности и ниекости, — оно је свједок добра н зла, мана и врлина српскпх вођа. Косово пол.е ! Косовска битка ! Видовдан! то су рнјечи велпке, ријечи страшне, ријечи поносне, ријечи пуне тужна и заносна спомена за српски род ; рпјечи мачем урезане а крвл>у записане у срцу п души народној : мјесто и дан велнког догађаја, којег ће се Србин свакад сјећати до потоњег даха; догађај од којег до данас пролећегае у тами и патњи пуннјех пет вијекова! Петстотина година навргаи се од како Србнн пати ! Тужан је то период, жалостан је то дан, па и поред тога је прослављен широм Српетва у црквама и богомолзама, у скуповима и народним зборовнма ; учињен је с тужном збиљом н тихом мирноћом петвјековнн спомен врлих бораца и гаднога издајства. Овоме је дану н догађају још од