Dabro-bosanski Istočnik

Св. 2

В .-Х. источник

Стр. 61

тадд удовољила само једној од трију потреба или побуда духовне природе човјечије — побуди к истини, с тога, што она показујући му његов позив, не би му могла прузкити права средства за постигнуће тога позива. За најбоље у најбољих незнабошкнх филозоФа налазимо то, што су они признавали не тачност разума на путу к истини и потребу вишег руководства и помоћи. Тако Платон говорн : „благочешћу (побожности) нико осим Бога не може научити". То исто потврђује он неколико пута у различним изразима. Цицерон: „не признаје ли и сами најбол,и филозоф , да он много што шта не зна, и многом се јога мора учити". И још: „Природа нам је дала омалене искре свјетлости, које ми злим нравима и опакима миолима гасимо тако, да нам се већ никада не јавл.а евјетлост гтрнроде". Јамвлих у животу Питагора : „Тешко је знати, што је Богу угодно, осим ко чује о том од самога Бога, или од онога, који је чуо од Бога". Па и ако је било каква уплива филозофијс на релнђију народну, то је исти незнатан можда био с тога, „што је она," као што говори Цицерон, „задовљна с малим бројем присталица, и хотимице избјегава множину". И 1). филозофи нису могли промијенити и побољшати народну релиђију, и 2). они нису ни хтјели то, него су, као што се изражава апостол, држали истину у неправди. Ј). Нису могли. 1). Због недостатка сагласности међу собом. 2). због недостатка собственог убјеђења, 3). због недостатка сагласности њихова живота с учењем, 4). због недостатка авторитета. 1). Због недостатка сагласности међу собом. Познато је, да су се све школе и секте филозофско , колико их је год у сва времена било, међу собом налазиле у великој несугласности и опреци; шта више у погледу првих основа релиђије било је толико разнијех мишљења, колико умова 1 ). А та несугласност служила је као важна препона к распространењу међу народом корисних истина, које је можно било наћи *) Климент римски говори о себи, да је он, кад је ради ријешења питања о иостању и судбини свијета и човј.ека, ко!*а му нису дала мира, почео ноходити филозофскс школе, спазио у њима сазидање и разорење, препирку и опреку: час је нпр. виђео побједу на страни доказа, да је дупга бесмртна, — и то га је веселило ; а час опет превагу на противној страни, — а то га је растужило.

у системама ФидозоФскима; јер прости народ није могао ријешити, кога му се учења, иоред такве несугласности учитеља, ваљало држати, као најбол.ега. „Да би се опредпјелило, ко је мудар", говори Цицерон, „за то треба већа мудрост". 2). Због недостатка сопственога убјеђења. Не имајући сталне ( поуздане) увјерености у основима релиђије и природнога закона,сами славнн филозофи пред лагали су своју науку без унутрашњега убјеђења, и не само да су се међусобом разилазили, но и сами са собом нису били сагласни. Тако Цицерон у I. књизн о природи богова говори : „Претешко је и претамно питање — питање о природи богова". У тој пак књизи о науцп Платона говори: „о непостојанству Платонову треба дуго говорити". На другом мјесту, набројивши различна ФилозоФСка мишлења о природи душе човјечије, говори: „Које је од тих мишлења истинито, један Бог зна, а које је од њих налик на иетину, тешко је ријешити" 1 ). 3). Због недостатка сагласности њихова жи вота с учењем, И сами бољи филозофи ослабили су својим животом снлу својих правила, и доста пута су сасвим опровргавали своју науку. Они су устајали против развраћења нрави, и писали нравствена правила, међутим су сами били предани пороцима па и самим срамним, како о том приповиједају незнабошки спиеатељи: Дијоген, Лојерције, Салуст, Тацит и Лукијан, који окривљују због срамних порока не само Епикурејце и Цинике, но и славне грчке ФилозоФе, не искључујући Сократа и Платона. 0 Сенеци, који се у својим списима строгим учитељем добродјетељи и непристраности к свему што је земаљско јавља, говорс Тацит, Светоније и Диоген Косије, да је он био одан сладострашћу (сладострастију — угађању страстима) и толико лаком на богатство, да је за кратко вријеме неправедним начином стекао велико имање. Јасно је, да такви људи нису моГли бити учител,има и просвјетител.има човјечијега рода, као што то примјећује Лактанције : „Пошто је међу ФилозоФима било врло мало таквих, који су што похвале достојна учинили, то ко не види, да они не могу бити наставницима у добродјетељи, које самн немају?" ! ) Тиаси!. (^иаез!. 1 ј . 1.