Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 62

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

4). Због недостатка авторитета. Ма каква прекрасна правила и поуке у релиђијп да би филозофи предавали, народ не би од њих примао, као од људи, који не имадоше никаква авторитета 1 ). Јер 1). они нису били овлаштени издавати своја правила као обвезне законе, и 2). нису се користили особитим уважењем од стране народа, које би —• стечено усл.ед великих добродјетељи — могло сакрушити силу чулних жел.а и предрасуда, тако рећи, освећених временом. Врло добро говори о том Лактанције: „филозофи често долазе до истине, но њихово учење — као учење људско — нема важности н силе без вишег т. ј. Божанственог авторитета, и с тога им нико не вјерује, држећи их и за такве људе". 2). Нису хтјели. Ако су филозофи и виђели сухопарност народних вјеровања, то ипак нису они никада имали толико одважности, да би се свом ревношћу наоружали против сујевјерја, утврђенога дуговременошћу, и није било међу њима ни једнога, који не би више или маље сљедовао народним предрасудама. Сократ је одобравао одговор ДелФИЈскога оракула, да је „богове нужно штовати по уставу грађанскоме". На и Цицерон ако и говори, да се он чуди, како се авгур, сретајући се с авгуром, може уздржати од смјеха; ипак мније, да би у релиђији уредбе жречева и авгура биле сачуване. Па јесу ли могли бити наставницима човјечијег рода људи, који су по ријечима апостола држали истину у н еправди, и познавши Бога, нису га прослављали као Бога? (Римљ. I, 18). Од времена христијанства наступио је бољи период за природну релиђију, и то с тога, јер је животворна свјетлост христијанске релиђије, ') И заиета, какву силу могу имати најбоља правила без авторитета.

разливши се посвуда, озарила и филозофију незнабожаца. „Прави деизам" говори Јум, „сувременик је христијанству, 1 ) и није из школе ушао у свијет, но из народа прешао је у школу". Нетачност природне релиђије открива се исто та.ко јасно и из посматрања човјечије природе као и из историје. Способност, којом човјек долази до релиђије, није само ограничена и дужна непрестано узилазити с једног степена усавршавања к другом, него је и растројена превлашћу чувствености, — о чему се увјеравају утоку цијелога живота и самн најбољи људи; сви се увјеравају о неправилном одношају међу духовном и чувственом (чулном) природом, по ком чувственосг иредупређује разум и има превагу над законом природним. Од туда произилази непоредак у познавајућим и дјелујућим силама; отуда заблуде и пороци. Познању релиђије природне и сачувању њеном, осим препрека у н у т р а ш њ и х, од чувствености и Фантазије, од наклоности на зло и лијености к умним занимањима, има и спољн и х (препрека), — од множине спољних предмета, којима се ум напријеже и раздражује, од потреба физичких , које сметају чезнућу духа за горњим, и најпосле од духа времена или одвише грубога, или одвише утањенога. Па тако и из историје рода човјечијега, и из саме природе човјечије у правом јој стању показује се несталност природне ре.шђије, коју су осјећали мудраци свију времена, а уједно и нужда (потреба) у неком вишем наставлењу, које не може бити никоје друго, до ли Б о ж а нствено Откровење. 2 )

*) Т. ј. у системама ФилозоФскима јавља се не прије него по појављењу Христијанства.

2 ) Платон говоррг: Босеге р1еШет пето ро*ез1;, П181 Оеиз 1;ап^иат <1их е1 та^з^ег ргаегуегН;. (Наставиће се).