Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 86

Б -X. ЕГСТОЧНИК

Св. 2

зависи будућност наше младе Србадије, која је позвана да брани и чува србинове светиње. Зато нека би дао Бог, да ријечи учитељеве не остану „глас ваиијућег у пустињи" ! Иза говора тројица ученика и двије ученице вјештим и умилним декламацијама знали су сваком присутном Србину сузу радости низ образ наћерати Особиту је пажњу од њих обр.чтио на себе један „малишан" са декламацијом „молитва" од Николе Кашиковића. За овијем школска младеж отпјева „ускликнимо с' љубављу" с којом је пјесмом отпраћен Архијереј са свештенством у цркву, а народ се весео и задовољан разишао кућама. Овијем се сврши црквено-школска слава, а сад да видимо, како ће испасти, „вечерња слава и забава". На вечер у 7 1 о еати у часничко-чиновничкој касинн сви позвани бпјаху мјеета заузелп а свјетини, која на ногама стајаше ни броја не бпјаше и тако све просторпје бнјаху дупком пуне. Свак је же.ЈзНО очп упро на бнну, у врх које с' предње етране внсаше међу тробојницама пкона општенародног слављеннка, светитеља Саве. На глае звонцета тшпина завлада; завјеса се диже, а указа се дпвна кита наше Србадпје, „бесједа" дакле отпоче. Сад г. Лазар Милутиновпћ ступп на српједу н у красном говору изнио је заслуге светптељеве п значај забаве напоменувшп, да је у просвјети једини спас напретку и опстанку нашем, те је на завршетку одушев.веном ријечи позвао браћу Мостарце, да заједнички не клону у потпомагању своје српске школе. (Брату говорнику имали бисмо примјетити само, што јс у току говора напоменуо, да је св. Сава умро 14. јануара, дочпм је он умро 12. јануара а успомена му се славн 14. јануара). Пош.ве поздравног говора отпјевало је друштво царску химну, а иза ње отпјевана је светосавска пјесма врло вјешто и складно. „Пјесму старог српског мача" декламовао је Данило Бајат, ученпк срп. школе са таком слободом и вјештом гестикулацнјом, да ту не бнјаше ннкога, ко му се дивио није. Пјесма „језерце" по композицијп М. Топаловића прилично је отпјевана. Пош.ве тога ступп на позорје мала ђевојчица Ана В. ПГоле — прави анђелак, те нам ]е декламовала пјеему „малена сам" са таком нријазношћу да је се од мнлине не можеш нагледатн. Ту је одмах на нозорннцн лијепом лутком обдарн госп. генерал Војновић. Пјесна „Хај" отпјевана је добро н без

прнговора. Госп. Јевтан Радуловпћ са декламацијом „пут у Горњак", ма да ннје баш свуда одговорио декламатареким захтјевима, ииак је показао да јо имао вол.е н труда. Пјесне „спаваш лп" и „оштре су наше еабље" нспале су на опште задовољство и праћене су силним ^ плескањем публпке. што је пјеваче принудпло, да су пошљедну пјесму и по други нут отпјсвали. По свршетку првог дпјела прочитао јс г. Лазо Милићевић поздравне телеграме, који су тога дана друштву стигли. Након подужег одмора настао је други дно забаве, у коме је најзанимљнвији био представљани позорпганн комад „Ђурађ Бранковпћ деспот српски". Комад је тако дпвно и умјетно одпгран, да су вриједнп судјсловачи публику забавили н управо рећп изненадили. Овђе управо не бн знао човјек кога више да похвалн. Свп еу пгралп лнјепо и красно, да се тако што нпје могло од њнх очекивати. Вндп се да нпјесу жалилп нп труда нп времена, да само што красннје испадне комад. Особито су публику нзнснадилп главннја лнца п то г. Владимнр Бнлпћ у велнкој и тешкој улозп Ђурађа Бранковића, г. Владнмир Радовић у улозп цар Мурата, гђца. Милка Јелпћа срп. учитељица у улозн несретне и бнједне Маре п г. Душан С. Бплић у улози Гргура. Могли би примијетити, да се „шаптач" прилнчно добро чуо, што није потреба била. Исто су тако у очи пале оне дуге и досадне почивке између сваког чина у позорншном комаду. Нека нам је дозвољено учинитн овђе још једну примједбу. Комад н ако је нспао сјајно н преко сваког очекивања, ипак по нашем скромном мпшљењу нпје одговарао значају саме прославе нити га је требало узетп прилнком тога данз. Јер сам је комад доста тужан, а оснм тога у њему се некако не огледа баш најбоље ни прави карактер Српкиње. Заслужује спомена, да је у позоришном комаду судјеловала п једна гопођица римокатоличке вјере —■ Мнлка Човића. Хвала јој на њезином родол.убл 3 у! — Пошље комадг отпјевано је „Бранково коло" на опште задовољство. Иза свршеног другог дпјела био је подужн одмор, а након тога је г. Мићо Мандић по кратким почивкама пјевао уз јавор — гусле српске јуначке пјесме причајућп Србадији „што је негда бпло". Забава је у најљепшем реду трајала све до о сата пошље по ноћи, а тада се свн веселодома разиђоше.