Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 150

Овакову врсту проповиједања народ ће потпуно разумјети, јер ће лако појмити моћи разне невоље и несреће, које происходе од гријешења, и то тим лакше, што му се исте буду живљии бојама сликале, те од којих ће се грозити, те се по томе и старате, да у такове не падне. А усљед таковог нроповједања, народ ће увидити, да му је свештеник заиста прави паетир — чувар, који се свим својим сииама стара, не само да га изведе на праву стазу, којом ће се удостојити вјсчног блаженства, него да га и сачува од напасти, које га ]ош у овом животу постићи могу. Оваковим проповједањем буди се и призива се у помоћ и разум људсЕШ, да он људе у њиховом дјеловању руководи; а је ли се народ по разуму отпочео владати, онда је успјех постигнут, јер ће се он у најкритичнијим тренутдима помоћу разума од странпутица сачувати моћи. До сад би говорено о начину, како ће се мисли за једну проповјед изнаћи и поредати ; и о мети, којој се са проповједањем тежи, дакле о унутрашњој страни једне проповједи, па је сад вријеме, да се неколико ријечи проговори и о спољашности једне проповједи, дакле, о њеној Форми. .'1»уди према својим слабостима, без разлике јесу у већем или мањем степсну грјешници, дакле, душевни болесници ; па ако би се то тако узело, онда би свештеник као душевни љекар имао за све те по величини разне болести један једини лијек — проповјед, коју он мора са пуно пажње употребл,авати, ако хоће, да му лијек повољно дјелује; пренебрегне ли то, онда му је сав труд не само узалудан него и шкодљив. Говорећи дакле проповјед, он ће имати пред собом гомилу људи разних сталежа, разних карактера, разних начина мишљења и разних склоности, па због тога ће се морати старати, да његова проповјед одговори општим потребама цијеле те масе,тепо томе све што буде говорио, мораће се односити на опште стање људи, њихових мана и врлина, било у садашњости, прошлости или будућности, а никад се не би смјело у проповједима имати обзира на поједине личности или дјела, која би стајала или доводила у свезу са личностима, које још овдје на земљи живе или имају поередних ил непосредних сроднпка. У проповједима не треба похваљивати поједнне личности, који су још живи или имају својпх сродника, као гоД ни дјела, која се могу

Св. 4 и 5

довести у свезу са личностима, које су или још жива или имају на земљи сродника, а тако исто не покуђавати личностп или дјела, које још живе или имају потомака међу живима, јер, хвалећи доброг буди се у похваљеног гордост ; а у елушалаца завист, кудећи зло буди се у покуђеног пркос а у слушалаца презирање. У овом погледу људи нијесу нпштадруго него велика д]еца. У оба ова случаја поучава св оно, за чим се не тежи. Онај, који је чннио добра дјела те похвалу заслужио, чинећи их истина и даље, али полазећи сада с другог гледишта, чиниће из сујете, да га људи хвале, а други, који је изобличен, он ће н даље на покуђеном путу издржати, јер натраг у пркос не ће, пошто је јавно изобличен, те ће тиме пркосити свештенику, хотећи тим доказати јавном мњењу како мало мари за нзобличење свеиггениково, које му ништа шкодити не може. Дакле, свешненик се мора чувати од тога, да би кога похвалио или укорио приликом проповједања, но не само то, него не треба ни дјела она нохвал.авати пли покуђавати, која би се могла у свезу довести са личностима, која су још жива или имају својих потомака јер ће се и у том слућају догодити псто горе наведено. Свештеник је дакле принуђен, да у опште слави, хвади и преузноси врлине, а сузбпја, потискује, п тријеби сујете људске. Деси ли се у близини какав примјер људске племенитости или нискости, те народ такав догађај са интересовањем претреса, онда се пружа свештенику згодна прилика, да говори о племенитости или нискости људској и то оне врсти, усљед којих је погекао догађај, који се у народу живо претреса, али и то тако да се тај говор ни најмање не доведе у свезу са тим догађајем, те да се и не помиели, да је такав догађај изазвао такову проповјед. — Свештенпк треба да има на уму да он нма пред собом мање или више грјешне људе, па због тог не треба похваљивати онога, који чинн добра дјела, јер је и тај грјешан, нити треба изобличавати онога, који ради зла дјела, јер су и други људи гр^ешни, па зар да пред грјешницима једног грјешника осуђује ? Исус Христос није хтјео да осуди јавну неваљалицу, кад су ју к њему довели и од њега захтјевали његово мњење , и одобрење за њену смрт, него им је одговорио : „који 1е од вас без гријеха, нека први баци камен на њу". Его тако ни свештеник не треба

Б.-Х ИСТОЧНИК