Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 140

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 II Г>

0 релиђији (вјери). Глава 4. 0 ХришЋанској релиђији. 0 Исусу Хрнсшу, као основатељу ХришИанскс релнђнјс. (Наставак.)

Основатељ Хршпћанске релиђије је Исус Христос. по општем вјеровању Хришћана, Јединородни Син Божији, прави Бог и прави човјек, једном речју Богочовјек. Да би виђели тврди основ тога општега вјеровања Хришћана, обратимо пажњу на нсторију Исуса Христа, на науку Његову и на спол,не доказе, који свједоче о Божанствености Његовој а уједно и науке Његовс. Историја Исуса Христа је ј е д и н с т в е н а. Она нам представља низ догађајгг савршено одличних од обичних појава у животу људском — једних другима противних, који могу бити смјештени само у лицу Месије — Богочовјека. И тко ма колико знаде историју Исуса Христа, тај не може не бити побожан пред Ншм. Но као што је спољња историја Исуса Христа јединствена, тако је и унутарња. или ЕБегов карактер. Врло је важно за нас насликати карактер Исуса Христа, јер нам је у њему представљен образац највишега наравственога савршенства, пред којим је свако дужан бити побожан, и ком је дужан подражавати. Но тко га може насликатп? За то нам ваља имати такав дух и такво срце, какво је имао Исуе Хриетос. Изложићемо барем неке црте ХБеговога карактера. а. Исус Христос дошавши на свијет да ослободи човјечији род од гријеха, Сам је био савршено непорочан и није имао ни најмањега гријеха. Јер еванђелска историја свједочи, да је, и ако је Он био искушаван да би у свему био нама подобан, без гријеха, био извргнут највећим биједама, невољама при испуњавању свога великога дјела, грдњи, клевети и гонењу од стране душмана, увидио предрасуде и слабости у својих ученика; но усред свију ових околности, Он се вазда јавља једнако великим тако, да сами строги критичар не налази ни једне недостојне црте у Његовом животу. Стога у својој непорочности могао је самим својим душманима рећи : тко ће ме од вас прекорјети за гријех? (Јоан. 8, 46.)

Пилат н Ирод не налазе у Њему никакве кривице, и првп шта више свечано свједочи о Његовој невиносги : ј а н е налазимуЊему никакве крнвице (Јоан. 18, 38.)— ја н ис а м к р и в у к р в и о в о г а п р а в е д н и ге а. (Мат. 27, 24.). Сами душмани Његови, ма како да су брижљиво мотрилп на Његова. дјела и науку, ипак нису нашли на Њему ничега, што би било прекора достојно, осим нарушења суботнота покоја, који је код њих распрострт био до сујевјерства: Аглавари свештенички и старјешине и сав сабор (сицедрион) тражаху лажна свј едочанства на Исуса да би га убили, и не нађоше. (Мат. 26, 59.) Сам Јуда, који је напошлзетку, као постојани и неразлучни сапутник Исуса Христа, савршено знао цијело Његово поведење, па ма да је заслијепљен користољубљем и предајником Његовим постао, то ипак узбуњен и узнемирен савешћу, невољно исповиједа Његову невиност: ја сагријеших, што издадох крв праву (Мат. 'А1, 4). И смрт Јудпна може служити спомеником невиности Исуса Христа. б. Исус Христос представио нам је образац највишега наравственога савршенства, кому смо сви дужни подражавати. Према небесному Оцу Своме Исус Христос указивао је неограничену љубав и синовну послушност кроз цио живот — до носљедњега даха на крсту: послушан је био управодо смрти, до смрти на крсту (Филип. 2, 8.) Дванајстгодишњи одговара родитељима у храму : Зашто сте ме тражили? Зар не знате да мени требауоном бити, штоје Оца Мојега? (Лука 2, 49.) У друшвеном животу Он, сасвим заборављајући на Самога Себе, свега Себе посвећује томе великом дјелу, ради кога је на свијет дошао да га испуни. Сву своју науку и дјела производи од Оца, а све обраћа Њему, и при сваком свом послу има пред очпма једно — нспуњавати вољу Оца евојега: дјело је