Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 II 5

Б.-Х. ИСТОЧНПК

Стр. 177

и Марија матп Христова донесе Њега 40. дан у цркву Јерусалимску; а, на жртву принесс двије грлице илп два голупчета. Тога дана н Спмеон узме Христа на руке н изговори ову молитву, коју вам и ја мало прије изговорих. Осим ове молитве рекао је Симеон јога и ове знамените ријечи : „Гле, овај лежи, да многе обори и да многе подигне, и да буде знак противу кога ће се говорити." И заиста л 3 уб. Хришћ., ИсусХристос, много је оборпо али многе је и подигао; оборио је незнабошце, идолопоклонике, обара и данас оне којп у њега не вјерују, или тн право не вјерују, или изврћу и крнво тумаче ТБегове св. истине. А кога је подпгао? Поднгао је нас православне, — правовјерујуће, нас је извео из мрака и увео у свјетлост; подигао из прашпне и дигао на внсину славе Божије, показао нам пут и свјетлосг — Истинога Бога и због тога знајте л.убазни Хришћани, да нема друге вјере, да човјека може спастн од гријеха, да може казати правога Бога и Исуса Христа осим наше миле вјере православне и ришћанског закона; због тога је и казао Апостол Павле : „И сам анђео с : неба ако вам другчије стане казивчти вјеру, него што вам ми казасмо, нека је проклет". Пош.ке оних ријечи, што их је Симеон изговорио за Христа, т. ј., да ће многе оборити, и многе подигнути, окрене се он матерп Хрцстовој Марнји и рекне : „А и теби самој проћи ће нож кроз срце, да се открију мислн многпх срдаца". То што је Симеон рекао матери Хрпстовој, да ће јој : „нож проћи кроз срце", треба да разумијемо л>уб. браћо, ону преголему тугу н жалост матере Хрнстове, коју је дна пмала у срцу, гледајући јединца свога распета на крсту. У јеванђељу ппше, да, кад је Хрнстос био распет на крсту потресла се п сама природа, земл,а се потресла, сунце помрачило, камење пуцало а н сами се ладни гробови отваралн. Па кад је такову узбуну начиннла природа, онда је лако знатп, како је било чистој души њежне мајке.

Дјева Марија и ако је чула те ријечи, она је нпак имала стрпљена, да свога јединца чува н пазп као своју душу, она је видјела неправду, која се над 1Бим скоро сваког дана — од кад је почео проповједатн — вршила; видјела је 1Бегове муке на крсту па је ипак остала трпељива, јер је добро знала да ће и Његово васкрсење и вазнесење на скоро виђети. Ова трпељивост Богомајке учн нас љуб. браћо, да п ми будемо трпеллши: било у нашем послу, који смо предузели, било у околностима, које нас може бити притискују, једном ријечју било ма у ком погледу треба да смо трпељиви, да полако постојаним радом, слогом, љубавл,у између себе, гледамо, да отклонимо, што нас тишта или што нам смета да дођемо да жељене цијељи, а не необузданои наглошћу ; увиЈек имај на уму ријечи : „трпљен спашен". Да се вратимо опет мало натраг на онај догађај кад рекосмо, да је мати Христова донијела на жртву, два голупчета, јер знам, да. ће многи од вас запнтати, како то, да она приноси на жртву тице мале а данас нема тога обичаја ? — Видите љубазна браћо, данас више нема тога обичаја због тога, што је Христос Спасптељ принпо себе на жртву, дао је да се Његово тијело распне на крст као жртва за све људе. Од тога доба забрањено је да се на жртву приносе живн етворови, већ заповјеђено је да се мјесто тих живих створова, приносн бескрвна жртва т. ј. да свештеници мјесто свију људи приносе на жртву хљеб и вино, које ее претвара у тијело и крв Христову. А за све људе рекао је Хрнстос: „Жертва Ког8 сокр^шнгк". Шта значи то : дух сокрушен ? „Дух сокрушен" означава „смпреност" једну од највећих хршпћанскпх врлпна. Али „дух сокрушен" не значи и оно што но наши веле: „свакоме рећп ејвала" већ значи извршивати Божије заповјестн : љубити непријатеље своје, криво се не заклињати, не красти не варатп ближње своје, али не бнтп ни сваком подлога, већ емКжЕ честк, честк, а ембже оурснгк оурок г к. Ллшнк.