Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 179

5" овако јадном стању затече српску државу ттроклето Косово, на коме је вал.ало Србину јуначки осветитн српску част, дивно име и слободу свету. Помислимо браћо само на оно ножртвоваље и оно силно родол>убље кад честити цар Дазар на Косово позиваше и овако проклињаше: „Ко је Србин и српскога рода 11 од српскс крвп п кол>ена, А не дошо на бој на Косово Рђом капо док му је кољена!" Сјетпмо се затим с' поносом оног челичног поштења н узор-јунаштва Милошева, кад му је пред полазак на Косово његов таст цар Лазар наздравио назвавшп га вјером и невјером, а он му оздрави : „Хвала теби царе на здравнцп А не хвала на твојој бесједи, Када издах? Ннкад издат нећу, Живота ми н имена мога! Впђећемо мили господаре, Када сјутра виђен-данак дође, Ко је вјера, ко ли је невјера!" Освануо је видов-данак а отпочео крвави бој. Јуначки се борила дична војска српског цар-Лазара н таман шћаше у осудном часу да побједи, да неби проклетог издајпце Вука Бранковића: „Он издаде таста цар-Лазара Не шће помоћ' милој браћи својој !" Ето тако Србе брате и Српкињо ееетро када бнјаше Србин достигао највећу славу своју, када је он у сјају и богатству блистао, тада на један пут једног злокобног дана, лицем на Видовдан сва та слава Србинова пропаде, сарани се у гроб на несретном — српском крвљу освећеном Косову пољу и „златна се-круна смрви н потону све у крвн". Ту ти Србнне пропаде ерпско царство и госпоство; ту тн паде цар Лазар, најљепшн цвијет ерпске властеле; ту иадоше за вјеру, дпвно име и слободу свету Југовићи, Милош Обилпћ п на хиљаде српских јунака. У жссток<јј навали турској, у очајничком п крвавом боју а на Косову пол>у они славно погинуше, да „довијека живе". Својом јуначком смрћу оставише нам онн изванредан примјер колико узор — јунаштва толико и родол.убла, јер свему свијету показаше дјелом, како ваља

за вјеру и отаџбину гинути, како је слатко за род свој умријети и „за крст часни и слободу златну". Они јуначки изгинушз, али како вели ловћенскн пјееник: „мрнјет неће докле' сунца траје". Од тога несретнога дана кад је на Косову пропала течевина славних и светих Немањића прохујало је до данас равнпх 500 година. То су мила браћо 500 година јадннх и чемерннх по Србина, 500 годнна туге н невол>е, 500 година борбе без прекида. Дугачак је то низ година; дугачак низ биједа и невоља испунио је то вријеме; дугачак низ борбе и иекушења претрпио је српеки народ и опет је оетао жив ! А шта да вам даље ређам нечувене патње и невоље српске нлп „љуте бптке муке свакојаке", кад вам видим сузе ннз образе. Доста је да кажем, да мило Српство и иоред толиких претрпљеннх зала још п сада чврсто стоји н да се с поносом сјећа својпх неумрлих предака: Немање, Првовјенчанога, Дечанекога, снлног Душана, цара Лазара, Југовића, Обилића и осталпх српскнх витезова. Славни и чувенн нашн предци извојевали су нам част српском пмену и бптисање Србиново, јер да не бп њиховпх узвпшених замнслп, њиховог пожртвовања п снлног родољубља Бог би знао, да ли би данас било и трага од Србина? Не заборавимо браћо, да на Косову пољу није пропао српски народ, — он је н данас жив ; није пропала ни његова снага, — она је н цошље трајала н чуда стварала; нпје сарањена нн његова вјера ни његова нада — оне су га кроз впјекове загрнјавале и кријепиле, већ је пропала српска независна држава, илп боље рећн царска слика п дика њена. — Па баш та вјера и нада одржале су Србина! Јуначкн спомен косовских јунака жнви у народу српском и тај је спомен свјеж и чио очуван до данас у срцу и души сваког Србина. Србина је сваког кроз дугу тешку прошлост његову под заштитом свете вјере православне, тијешио н оживљавао еамојуначки ионое п нада на љепшу и сјајнију будућност ерпску. Из свсга овога ми видимо у чему се састоји значај петстогодишње тужне успомене коспвске. Славећп данас тужну успомену ми браћо уједно с поносом славпмо петвјековну борбу н побједу нашу. Из прошлости наше изводимо поуку, којом се Србн пет вјекова муче и мучном